Претеча модерне обавјештајне службе у Југославији била је Озна (Одјељење за заштиту народа). Основана је у Дрвару, 13. маја 1944. године, како се наводи у архивама службе, на основу Титове процјене да нову комунистичку власт може да учврсти једино ако се обрачуна са остацима бившег режима и њиховим присталицама.

За првог шефа Озне Тито је поставио Александра Ранковића. Одлука о оснивању Озне за Србију донијета је у јуну 1944. године на острву Вис. За начелника је одређен Слободан Пенезић Крцун. Први начелник Озне у Београду био је Милош Минић.

ПРЕПИСКА КОМУНИСТА

У архиви БИА, у коју је Српски телеграф заронио и у ексклузивном серијалу објављује документа која су сада први пут изашла на свјетло дана, налази се и први извјештај који је Крцун, у својству начелника Озне за Србију, 9. септембра 1944. послао Ранковићу.

– У Србију смо стигли ноћу, између 11. и 12. августа. Први дани по доласку били су углавном сведени на упознавање прилика на терену и послове чисто техничког карактера око смјештаја, разних састанака, пријема и предаје дужности… Убрзо, поставили смо пуномоћнике за сљедеће округе: пиротски, врањски, лесковачки, топлички, крушевачки и нишки. Поред тога одржавана је веза са резидентима у Пироту, Врању, Лесковцу, Нишу, Крушевцу, Београду и западној Србији. У почетку, радило се са четири радио станице – источна Србија, Шумадија, западна Србија и једна у централи – стоји у овом документу, који је писао лично Крцун.

Пред крај 1944. Озна концентрише добар дио расположивих снага на хватање четничког вође Драже Михаиловића. Акција његовог хапшења описана је до детаља у документима који су похрањени у архиви.

Крајем децембра 1944. милиција опкољава једног од четничких команданата, који се није повукао у Босну, капетана Предрага Раковића и неколико његових људи у селу Миоковци. Раковић је извршио самоубиство, али није уништио шифру и радио-уређај преко којег је комуницирао са Михаиловићем – стоји у извештају, у ком даље пише:

– Озна почиње са припремама за акцију заробљавања Михаиловића. Као погодност у том циљу користи помоћ ухваћених четничких команданата. Највеће погодности у предстојећој акцији су присуство некадашњег Михаиловићевог команданта центра за везу бр. 2, капетана Николе Миловановића и заробљавање помоћника команданта Другог равногорског корпуса мајора Трифуна Ћосића и радио-телеграфисте Ненада Јовичића, као и заплијењена документа.

Одлука донијета послије атентата

Као вријеме оснивања БИА (у неком другом облику, наравно) узима се октобар 1899., када Скупштина Краљевине Србије доноси Закон о образовању одјељења за повјерљиве полицијске послове. То је била директна посљедица неуспјелог атентата на краља Милана три мјесеца раније.

Тајна полиција била је организована по узору на искуства Француске и Аустроугарске. Информације су стизале преко посланстава Србије у Паризу и Бечу.

Преобучени у одјела заробљених четника, оперативци Озне 19. јануара 1946. године крећу у правцу Вишеграда у потрагу за Михаиловићем. Свраћају код Калабићевих јатака како би преко њих сазнали гдје се налази Дража.

– Изгледи за успјех операције су сведени на минимум, а оперативци се повлаче на неко вријеме у Београд. По њиховом повратку, Крцун наређује велику милицијску потрагу на том терену да би се у потпуности стекао утисак да су ту прави четници и да се за њима трага – стоји у документима.

Чим је настало пуцање, оперативац Мандић је легао на Дражу, тако да овај није ништа посумњао, мислећи да га штити.

КОПАЊЕ ЗЕМУНИЦА

Дражини четници у међувремену напуштају земуницу на Црном врху, у којој су се скривали, и иду ка селу Репушевићи код извјесног Кнежевића. Ту, у близини његове куће, копају два склоништа, једно за Дражу, а друго за остале.

– Послије неког времена обрачун између оперативаца Озне и Драже Михаиловића треба да почне на једном мјесту у близини пута Добрун-Прибој, гдје их у засједи чека група Озне. Знак за обрачун је требало да буде команда: „Учо, стани“, пошто је на челу требало да иде оперативац Озне Уча Крстић, али пошто су ишли у колони по двоје, на челу су били четници Будимир Гајић и Српко Меденица, а иза њих оперативци Крстић и Циклован. Пошто се Дража уморио, он је непредвиђено рекао да стану. То се преноси по колони и настаје колебање. Оперативац Циклован је умјесто машинком припуцао пиштољем, тако да је Гајић, иако рањен, успио да побегне. Чим је настало пуцање, Раденко Мандић је легао на Дражу, тако да овај није ништа посумњао, мислећи да га штити. Ђорђе Неђић је убио потпуковника Васиљевића, а потом су он и Раденко Мандић ставили Дражи лисице.

Из овог описа Дражиног заробљавања, али и свега што му је претходило, постаје јасније да је протеклих деценија на неки начин преувеличавана улога коју је наводно имао Михаиловићев официр Никола Калабић.