„Гдје птице и галебови пјесму Господу поју не може човјек, а да се не диви Господу“, говори о манастирима на Скадарском језеру мати Фотина, настојатељица манастира Бешка. Обале, острва и горице, заливи и затони, луке и лучице Скадарског језера дишу поново молитвом.

Манастир Бешка

Она се уздиже ка небу, сједињујући нас са славном Зетском Светом Гором и истовремено осмишљавајући нашу стварност. Посљедњих десетак година монаси и искушеници вриједно су зидали порушено здање и послије вјековне напуштености удахњују живот манастирима на Скадарском језеру.

Отац Григорије 1993. године населио се на Старчевој Горици крпећи кров кроз који лије киша….1997. први пут се служи на Бешки и Морачнику, постављају се метална врата да у цркву не би улазила стока….1998.долази о. Серафим са братијом у Ријеку Црнојевића, на Обод и на Ком. На Врањину се насељавају о. Марко и о. Јефрем и подижу кућицу од иверице, из које ће почети да обнављају конаке и цркву. Године 2002. на Бешки, гробном здању кћери Цара Лазара, подиже се нови дом и на Благовијести сабире народ.

А данас, мати Фотина, настојатељица манастира Бешке каже:

“На језеру је заживјело 6 манастира од постојећих 16 и то су Врањина, Морачник, Бешка, Старчева Горица и Ком и манастир у Ријеци Црнојевића, сви су настањени. Врањина, Морачник и Бешка су општежитељни манастири, Старчева Горица и Ком отшелнички. Сви су у обнови, најугроженије су Црква Светог Георгија и Благовести на Бешкој, иначе задужбине Балше Стратимировића и Јелене Балшић. Што се тиче обнове то је препуштено монасима који живе у тим породицама. Они се сами сналазе уздајући се у помоћ Божију и у добру вољу побожних људи. На острву Бешкој је сада шест сестара, двије монахиње и четири искушенице међу њима је и једна млада Рускиња из Москве. Богу хвала, Мајка Божија брине о својој малој породици и ништа нам није недостајало тако да се потврдује она Јеванђелска: “Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“(Мт.6,33). Трудимо се да обезбиједимо основне услове за живот. Воду доносимо са обале. Немамо струју. Немамо довољно простора. Велики конак је разрушен. Цркве прокишњавају. Немамо простора за рад. Немамо помоћне просторије. Чамци су стари. Мотори дотрајали. Имамо довољно невоља, али се уздамо у милост Мајке Божије”, прича смирено и тихо мати Форина.

Они који су посјетили острво Бешку знају да осим малобројних монахиња на острву има и неколико коза које Албанци, становници једног села са обале, ту оставе да живе и размножавају се. У изобиљу има змија а када питате монахиње да ли се боје, одговориће са осмјехом да су се већ навикле. Зими је вјетровито и хладно, љети влажно, кажу хљеб се за тили час убајати. А и како не би, када фрижидер немају. А и да га имају не би могле да га користе јер немају струју. Воду доносе са обале, из једног бунара. По све потрепштине одлазе до Подгорице. Прво чамцем, најчешће са монасима са острва Морачник јер је то заједнички чамац а затим чомбастим путем на коме се тешко могу мимоћи два аута када се сусретну. Понекад се деси да се због вјетрова и таласа једва врате на своја острва, а кад стигну онда тек предстоји искрцавање терета. Од обале до Бешке чамцем се плови двадесетак минута. Зимус се десило да су једног дана из Подгорице донијели шпорет на плин за монахе са Морачника. Шпорет је прво до Београда из Румуније, јер су тамо знатно јефтинији, довезао о. Дамаскин а затим је из Београда возом стигао до Подгорице. Организацију и куповину преузела је на себе једна добра и богочежњива душа, која воли да помаже монасима и нашим црквама. Онда су из Подгорице монаси шпорет натоварили на свој стари Рено и кренули на путешествије до Скадарског језера. У међувремену је наишла олуја, киша је падала, вода се усковитлала. Једва су стигли до Бешке и затим журно отишли да се осуше и окријепе а чамац су добро завезали и ријешили да оно што није било кварљиво оставе до јутра када ће невријеме проћи. Тако је и било, сунце је огријало, језеро се ућутало, али се њихов шпорет скоро “удавио”, јер је вода у налетима преврнула чамац и да је шпорет био тежи највјероватније би био на дну језера. И док зими вјетрови царују са водом, преко љета буде таква влага и врућина да се понекад тешко дише, чини се као да је све стало. Живите не само далеко од свијета, већ и у приличној оскудици. Многи манастири данас су веома добро опремљени и удобни за боравак. Има мишљења да то није добро. Шта Ви из својих манастирских језерских келија мислите о томе?

“Када имамо да живимо као да немамо и када немамо да живимо као да имамо и да благодаримо Богу на свему. Монаси, односно људи који долазе у манастир да буду искушеници, да се замонаше долазе из раслабљеног друштва. Они долазе из таквог једног друштва већ разнијежени, а у овим апокалиптичким временима мало је оних који би се одликовали суровошћу подвига. А мислим да Господ данас то и не тражи од нас. Доста је да са благодарношћу претрпимо све оно што нас снађе. Умјереност у свему је најбоља. Раскош овог свијета у сваком случају раслабљује и требало би да се човјек труди да иде тим неким средњим путем, да буде умјерен у свему. Борба је данас суптилнија и треба је издржати и поднијети, али Господ зато и даје изобилно своју благодат, наводи портал Вести-газета. Уосталом, то је уски пут и мало је људи спремно на тај подвиг. Људи једноставно немају храбрости и недостаје им вјера. Богу хвала постоје богочежњиве душе и у нашим манастирима су релативно млади људи. Доста њих одлучи да остане у манастиру”.