Повучен у мир и тишину, у живописној клисури ријеке Ресаве, недалеко од Деспотовца, налази се манастир Ресава, данас познатији под именом Манасија. Својим велелепним храмом и снажним утврђењем, вијековима је привлачио пажњу путописаца.

Манастир Манасија

Манастир Манасија или Ресава један је од најзначајнијих споменика српске средњовјековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној моравској школи. Манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића, чије се мошти, по анализама археолога, антрополога и стручњака за ДНК анализе, налазе у јужном дијелу цркве, испод бијеле мермерне плоче.

Почео је да се зида 1407. године, а градња је окончана 1418, када су се уселили монаси, па је одмах послије оснивања Манасија постала културни центар деспотовине. Њена ресавска школа била је преписивачка радионица, извор писаних дјела и превода и послије пада деспотовине, кроз цио 15. и 16. вијек.

Књиге из те радионице словиле су за добре, поуздане, одлично изведене, без грешака у ријечима, слогу и акценту.

Манастирска црква посвећена је Светој Тројици а цио комплекс опасан је великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена цјелина од укупно 11 кула, од којих се истицала Деспотова кула.

Али сем културног и историјског значаја, складне архитектуре хармоничних линија и остатака монументалног утврђења, оно што Манасију или Ресаву сврстава у врх средњовјековних драгуља јесте њен живопис.

Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовјековног сликарства. Многи историјски списи су свједочанство признања љепоте ресавског сликарства. Од Константина Филозофа, преко Карловачког родослова из 15. вијека, али интензивно тек крајем 18. вијека, почињу из деценије у деценију да се саопштавају подаци о живопису Манасије. Сви ти подаци казују да је црква „била живописана тако лијепо да се то причало као какво чудо у свој земљи српској“, али да су Турци „светитељима очи поизбадали, зидове изгребли и велику скаредност причинили“.

Живопис Манасије се није очувао у цјелини. Нестало је и натписа о времену његовог постанка. Изгледа највјероватније да је већ 1418. године био завршен. Те године, по запису непознатог љетописца, на Св. Тројицу, сазвао је деспот Стефан сабор код своје задужбине ради њеног освећења.

Деспот Стефан, као добро образован човек тог времена и љубитељ умјетности, заиста је довео најискусније живописце, тада најбоље у читавом византијском умјетничком кругу. Они су у Ресави насликали фреске изванредне љепоте, раскошног колорита и истанчане духовне поруке.

Смрћу деспота Стефана 1427. године настала су тешка и мучна времена за земљу, па и за ову светињу. Већ 1439. освајају је Турци, а 1456. године први пут гори. Зна се да је до поновног доласка у српске руке крајем 18. вијека у више наврата обнављана, али писани подаци о оправкама нису сачувани. Обимни конзерваторско-рестаураторски радови почети су средином прошлог вијека и у фазама још трају, подсјећа портал Национална географија.

Данас женски манастир, чије се сестринство здушно посвећује молитви и очувању манастирског комплекса и живота у њему, Манасија и даље представља свједочанство о необично живој умјетничкој и културној активности у Србији с почетка 15. вијека.