Српски православни манастир Решковица налази се недалеко од места Ждрело, на путу Петровац на Млави-Жагубица. Припада Браничевској епархији. Манастир има три храма у изградњи, постављена су на спрат један изнад другог, а посвећена Светим Апостолима, Светој Екатарини и Светој Тројици. Овај чудесни храм у долини међу планинским врховима источне Србије задужбина је кнеза Лазара. То је први скитски манастир у Србији послије средњег вијека, у којем се живјело и живи по јерусалимским правилима.

Српски православни манастир Решковица

У малој котлини окруженој брдима и бијелим литицама хомољских врхова Великог Вукана и Лукиног камена, са рјечицом Орешковицом што извире недалеко одатле, смјетио се нови храм међу остацима некада чувеног манастира Орешковице. Овај манастир српско-византијског стила налази се и недалеко од Горњачке клисуре и чувеног манастира Горњак.

Љековит извор крај манастира по предању је сазидао кнез Лазар. Тај извор се налазио на седамдесетак метара сјеверно од старе манастирске цркве. Цијели манастир био је ограђен заштитним зидом чији се темељи још увијек понегде назиру. Од саме цркве остало је веома мало, заправо дијелови зида не виши од једног метра. Види се да је била доста малих димензија, због чега неки сумњају да је то била царска задужбина, иако је познато да Лазареве цркве нису биле грандиозне грађевине, већ мале и скромне богомољe, што одликујe и њега као човека и тешко вријеме у којем је живео.

Средњовековно име манастира гласи Орешковица, а помиње се и као светотројички или троицки. У пећинама око Решковице обитавали су подвижници и учени испосници исихасти – синаити, који су живјели по строгим правилима пустињака са Синаја и Светогорске пустиње.

Од средњовјековне Орешковице остали су само темељни зидови храма из којих се диже високи дрвени крст, који је јеромонах Данило донио из Јерусалима. Он од 1991. обнавља манастир у планинском беспућу. Црква Свете Тројице је јединствена, јер има три црквена брода на три спрата. Два су под земљом и посвећени су Сабору Светих апостола и Светој Катарини Синајској, а надземни дио храма Светој Тројици. У спољашњем изгледу храма украшеног лијепо отесаним бијелим кречњаком и црвенкастим пешчаром уједињени су елементи српско-византијског стила с егзотичним утицајима из Свете земље.

– Отац Душан је провео десет година на Синају и вратио се у Србију да обнови традицију синаита из средњег вијека. Одабрао је Орешковицу, задужбину Светог кнеза Лазара, за коју је народ знао по љековитим извору. Нажалост, у комунизму није била дозвољена њена обнова. Отац Душан прави први скитски манастир у Србији послије средњег вијека гдје ће се живјети по јерусалимским правилима – рекли су нам поклоници који у долазе у скривени манастир. Међу њима је највише ходочасника који су посјетили свету земљу са оцем Душаном.

Поклоници кажу да јеромонах често тихује на литицама и у пећинама гдје су живјели средњовјековни исихасти који су се склањали у Србију бјежећи пред Османлијама са Синаја, Кипра и са Свете Горе. Многи међу поклоницима Решковице су љубитељи висина и самоће, па су направили стазу ка врху беле хриди Лукиног камена чији голи крш наликује Гори синајској.

Са скученог врха, гдје сваки корак мора пажљиво да се мјери, пуца невероватан поглед на долину Браничева и хомољске врхове. На том видиковцу поклоници су подигли велики крст који је постао обавезна станица многобројних љубитеља природе који викендом шетају Хомољем. С те хриди, која се суновраћује у дубину, Решковица изгледа као мистични ковчег на коме под јутарњим сунцем блиста искра одсјаја највећег крста, чије су димензије једнаке ономе на коме је разапет Христ.

Стаза од села Ждрела, која прати бистру Решковицу, није само пут ходочасника. То је један од омиљених путева многобројних љубитеља природе који посећују хомољске врхове Велики и Мали Вукан, Лукин камен и Суморовац. На стази погодној за планинско трчање одржава се и традиционални „Хомољски планинарски маратон“.

Извори: Новости