Иако је у рушевинама, манастир Убожац вијековима свједочи О ЖИВОЈ ВЈЕРИ ХРИСТОВОЈ.

Рушевине средњовјековног манастира Убожац, у селу Горње Мочаре на око четири километра сјевероисточно од Косовске Каменице, свједоче о српској судбини и трајању на овим просторима вијековима уназад.

Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Према сачуваним записима, манастир је, највјероватније, настао у 14. вијеку. О томе чија је задужбина, постоје двије легенде.

Према првој, саградио га је светогорски монах Старац Исаија. Старац Исаија је био пријатељ и савјетник цара Душана, а касније и кнеза Лазара.

Друга легенда о његовом настанку каже да су у исто вријеме манастире градиле двије сестре, једна у атару села Горње Кормињане, а друга у селу Горње Мочаре.

Када је српски властелин обишао саграђене манастире, за Убожац крај Горњег Мочара рекао је: „Што саградисте светињу гдје нема воде? Зар из бунара да се служите? Рђаво је то мјесто“. По том предању цијели крај добио је назив Рђавац.

Ко год да је био задужбинар, оставио је у српском народу у трајно наслијеђе светињу, свједока његовог вјековног постојања на Косову и Метохији. Рушевине и послије толико вијекова и даље свједоче живу вјеру Христову. Његову љепоту нису умањила разарања, паљевине и затирање свега што је српско и православно у овом крају.

Ван цркве, на отвореном, иако нема крова, надстрешнице или било чега што би је заштитило, хладно је и тихо. Мир, тишина и Божија благодат, који лијече, душу највише. На цркви је најбоље очуван западни дио, иза улазних врата, као и сводови на прозорима. У зидовима су никле љубичице и трава.

На остацима стубова је маховина, а на врху зида са источне стране шипурак, који на себи још увијек има црвене плодове. Из пода расту храстове младице и то на више мјеста. Неко је на ексер код улазних врата окачио кофу, којом се захвата вода из бунара у порти.

У једном кутку цркве, са мушке стране, ушушкане су три иконе. Ту су дарови, јабука и цвијеће. На зидинама цркве и грађевина, које су се налазиле око ње, фебруарско сунце измамило је малене гуштере. Ненавикнти на људе, брзо су се разбјежали са врућег камена гдје су се грејали.

Млађан Цветковић је црквењак у Косовској Каменици. Познаје сва српска села около, али и сваку светињу. Прича, како се народ овдје највише окупља 8. маја, на Марковдан. Такође, зна многе легенде и приче које се преносе с колена на колено, а које говоре о значају ове светиње за околни народ и чудесима која се дешавају у њој.

– Према причи старијих, сав камен за цркву, конаке, трпезарију, као и утврђења, вађен је и доношен из реке, која је удаљена одавде око четири километра. И данас, послије толико времена постоји камена стаза од ријеке до цркве, кроз шуму. Камен је преношен од руке до руке, тако годинама, док све није завршено.

Од камена који је уз пут остајао, настала је стаза. Срби из оближњих села долазе овде сваког 8. маја на Марковдан, када се служи Литургија и бира се кум славе – прича Цветковић.

И послије толико вијекова, овдје је још увијек живо сјећање на страдање под Турцима, који су били немилосрдни освојивши ове крајеве средином 15. вијека. Убожац је био напуштен током велике сеобе Срба, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године.

– Велика страдања су била овдје, прича се да су Срби, неком приликом, враћајући се поново у ове крајеве, наилазили на бунаре који су били пуни људских костију. Нема цркве или манастира у овом крају, који нису паљени, рушени. Нешто је послије обнављано, а многи од њих дијеле судбину Убожца, остале су само рушевине – додаје Цветковић.

Манастирске крушке и данас рађају

У периоду од 1963. до 1966. године овај манастирски комплекс је донекле археолошки истражен, а 1990. године је стављен под заштиту Завода за заштиту споменика Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја. За 30 година није се ништа урадило на плану рестаурације манастирског

комплекса. Данас нема ни трага од живописа, али је утврђено је да је црква била осликана.

Током археолошког ископавања на зидовима је било трагова фресака. Портом доминира стари храст, а уз остатке камених зидова, који опасују манастир, налази се неколико стабала старих сорти крушака. Малобројни мјештани Мочара кажу да се овакве сорте не срећу често и свуда, јер и данас рађају. Сви они који их пробају кажу да су слађе од меда.

Срби из овог краја причају да се у Убожцу дешавају чуда, исцјељују болести и испуњавају жеље.

Иако у рушевинама, Убожац плени својом љепотом, црвеном циглом и каменом. На остацима онога што су некада били прозори, назиру се украси.

Данас, када се широм Србије зида и гради, када се завршавају многи капитални пројекти, Убожац чека обнову и Србе. Чека своја звона, вјернике и монахе.

До тада, остаће на падинама повише Косовске Каменице да чува и свједочи о томе гдје су темељи српске духовност и државности, где је извор свега онога што данас јесу или нису Срби као народ.