ТОГ дана НАТО нас је засуо бомбама послије којих не остаје ништа. Прва је пала иза куће у којој је била смјештена наша војска. Нас тридесетак отрчало је у подрум сусједне куће, гдје је било склониште. Пала је и друга бомба, а онда и трећа, и више их нисмо ни бројали.

Арматура троспратнице почела је да се обрушава на нас. Скучени у чучећи положај, чекали смо да се деси чудо. Војник кога смо претходног дана покупили из Призрена са одсуства гледао ме је беспомоћно, као да тражи спас, а мени су у глави одзвањале ријечи његове мајке, која ме је преклињала да га чувам, док му је стезала руку. Погинуо је пред мојим очима.

Овако се једног од најгорих дана током операције „Стрела“ присјећа Нишлијка Марина Милошевић, добровољац 549. моторизоване бригаде Војске Југославије, која је три мјесеца бранила земљу од терориста у најсуровијим условима на планини Паштрик, раме уз раме са саборцима. Баш они за њу и данас кажу да је једина знала пут кроз шуму и кроз њу носила рањене, јер возила нису смјела да се крећу. Преживјела је удар касетним бомбама на потезу Планеја – Шех Махала, а рањена је у нападу НАТО у подруму куће гдје се са саборцима склонила од напада, и гдје је живот изгубило седам војника, а 10 тешко рањено.

Одлуку да оде у рат Марина је донијела прије тачно 22 године, 24. марта, када је имала само 22 године. Одрастајући уз оца и брата који раде у полицији, љубав према униформи није јој била страна. Када је оцу саопштила да жели да иде у рат, он је то прихватио са невјерицом, али је није одвраћао од одлуке. Мајци пак није имала срца да саопшти да ће и трећи члан породице отићи у рат на Космет. Послали су је да подшиша ратне добровољце у Нишу, гдје је срела једног оца који је тражио сина и наговорио га да се врати. Тог момента је одлучила да преузме његову опрему и крене са добровољцима на Косово.

– Када је тај војник одустао, рекла сам само: „А не, та пушка неће остати овдје, идем ја умјесто њега“. У том тренутку отац, брат и ја били смо разбацани на различите стране на Косову. Била сам смјештена у мјесту поред Призрена, са осталим добровољцима. Ту ме је прихватила 72. бригада. Свима је за невјерицу било да једна жена буде ту. Борбе су на Кошарама већ буктале, а ја сам тада затражила да ме пребаце из Призрена на Паштрик. Отишла сам горе и одмах сам схватила да ја ту не припадам, да је то мјесто за „дјечаке“. Али, рекла сам себи да нема назад и испоставило се да ме они нису одвајали, нису ме гледали као жену, била сам равноправни војник, њихов друг и брат – прича нам Марина.

За све вријеме трајања најжешћих борби, најтеже је било, како нам је испричала, када погине војник.

– Када оде војник од 18 година, дијете… Е то, то се не подноси, то је свима нама најтеже падало. Били су млади, али неустрашиви. Борба их је калила, нису се бојали смрти. Једино што је тешко падало јесте немоћ. Док смо били заробљени у том подруму и немоћно чекали да дођу да нас ослободе, то је било неиздрживо. Све се срушило на нас. Затрпани, повријеђени, рањени, погинули. Пепео, прашина, ништа се не види, не знамо ко је жив, ко није. Чекали смо трачак свјетла, макар један зрак па да кренемо туда да се извлачимо. Успјели смо некако да изађемо, кроз отвор од пола метра. Нажалост, преживјело је само нас неколико – прича нам Марина, која је том приликом и сама задобила тешке повреде.

НАТО бомба јој је повриједила ногу, коју је више пута оперисала.

Иако је у рат отишла да би била близу оцу и брату, о њима једва да је нешто успјевала да чује за све то вријеме. Брат је мијењао положаје, док се са оцем, који је био близу Призрена, више пута мимоилазила, али је једног дана судбина ипак хтјела да налете једно на друго.

– Једног јутра када смо ушли у једно село, сасвим случајно, видим очево возило да иде ка нама. Само сам узвикнула, „Оно је мој отац“ и искочила из нашег возила, нисам сачекала ни да стане. А није ни отац. Загрлио ме је толико јако да тај загрљај, док сам жива, не могу заборавити. Сви су око нас заплакали. Имали смо само неколико минута и већ морали да наставимо даље. Наредни пут видјела сам га у Нишу, када је све било готово – присјећа се Марина, која је у рату спасла небројено живота.

Ране на нози су, каже, зарасле, али оне на срцу неће никада. Призори да у једном тренутку гледа најхрабрије младе војнике, а већ у сљедећем сакупља њихова раскомадана тијела, након што се, попут кише на њих сручи гомила тепих бомби, то и дан- данас види када затвори очи, наводи портал Националист.

ПЈЕСМА КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ

– КАДА су кренуле те бомбе, „крмаче“, како су их звали, било је паклено. Послије њих ништа не остаје, само кратери од неколико метара. Када су посипали Планеју, наишли смо на дјечака који није имао лијеву ногу и једва да је био свјестан. Ставили смо га у санитет и кренули да га возимо ка Призрену у болницу. Возач је био нов, није знао пут, па сам кренула и ја. Око нас је тресло са свих страна. Тада сам први пут осјетила посљедице свега што се око мене дешава. Утрнула сам и укочила се тако да нисам могла да се помјерим. Овај војник је некако смогао снаге, погледао ме, а ја сам у том шоку и стресу запјевала: „Некад смо били ми најбољи пријатељи…“ – прича Марина Милошевић.