Горило је Косово, плакала је Метохија. Јауци српских мајки и дјеце проламали су се Косово пољем, све до гудура Проклетија, обронака Шар-планине и Копаоника. “Хумана и демократска” Европа је све то нијемо посматрала. С одстојања!

Горило је Косово, плакала је Метохија

Срби су, опет, били лака мета за албански комшилук од 17. до 19. марта 2004. године, када је извршен незапамћен погром. Било је то ново етничко чишћење цивилног становништва јужне српске покрајине, још нехуманије и нецивилизованије него што је спроведено над српским народом у Хрватској августа 1995.године. Злочин раван геноциду!

Албанци, предвођени члановима „Ослободилачке војске Косова” (“ОВК” или “УЧК”) су затирали све што је српско, још од античког доба грађено, уништаване су цркве, манастири, гробља, споменици, писани документи, сва старина, осликане фреске, култура, духовност и на крају на дјелу је било и физичко уништавање људи… Срба!

Дводневном крвавом пиру Албанаца, њих више од 60.000. у мартовском погрому широм Косова и Метохије претходила су бројна убиства, отмице и уништавање имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале у складу са својим овлашћењима.

Непосредан повод за реализацију овог злочина је било објављивање вијести о утапању тројице албанских дјечака у ријеци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и свјетски медији окрнвили, неоправдано, Србе из сусједног села Зупче.

Прво су почеле масовне демонстрације Албанаца, потом су избили нереди у јужном дијелу Косовске Митровице, а током дана су се проширили и на друге дијелове Косова н Метохије и све је прерасло у погром Срба. У два дана невјероватног насиља Албанци су убили 10 Срба, а више од 900 особа је повријеђено. Међу којима су били и припадници међународне (УНМИК-а) и косовске полиције. Страдало је и 11 Албанаца у борбама с међународним снагама безбједности. У нередима је уништено око 900 кућа, 10 јавних објеката, пoшта, школа, домова здравља, оскрнављени су српски културно-историјски спомтници, око 35 православних цркава и манастира, више од 4.012 голоруких Срба изгнано је из својих вјековних огњишта широм Косова и Метохије. Био је ово најмасовнији погром српског народа у јужној покрајини од 1999. и злочиначке НАTO агресије на СР Југославију.

До 17. марта 2004. с Косова и Метохије било је протјерано више од 250.000 Срба, убијено преко1.300, а толики је и број киднапованих о чијој се судбини ни до данас ништа не зна.

Спаљено је и уништено 70.000 српских кућа и 115 манастира и цркава.

Нечувено антицивилизацијско понашање виђено је и на српским гробљима на Космету, што је један од начина брисања трагова српске историје, затире се непроцјењиво богатство, језичко наслијеђе, објекти који су под заштитом УНЕСКО-а. Данас преко српских гробаља Албанци бахато праве путеве и депоније. На двије трећине територије Косова и Метохије (укупна површина 10.886 километара квадратних) Албанци су у потпуности уништили, од 1999. године, више од 280 српских гробаља и више од 10.000 споменика.

„Нажалост, на такав начин се затире српска историја, али и постојање на Косову и Метохији. Преко пута новоизграђене зграде Амбасаде САД-а на улазу у Приштину било је српско гробље, за које се сада готово и не зна, временом ћe нестати, туда је прошао и ауто-пут, тако да ћe за неколико година тотално бити избрисано с мапе, као да Срба ту никад није ни било. А тек каква је судбина Срба јужно од Ибра, који за задушнице не могу да дођу на гробља и запале свијеће, обиђу своје мртве и већину срушених гробова, да их колико-толико уреде? Српска гробља данас на Kocмету личе на ругла јер су порушена и оскрнављена, а Албанци врше велику пресију на Србе да их не сређују и не долазе на њих“, рекао је Милорад Арлов, који се лично увјерио у ове ствари током великог броја боравака у јужној српској покрајини.

О овим мартовским догађајима снимљено je неколико документарних филмова, a Србија je 21. марта 2004. године прогласила дан жалости због жртава током погрома. Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало je више хиљада људи истог дана када је на Космету избило насиље. Поред јавних осуда од бројних међународних актера, многи учесници су до данас остали некажњени, а ни штета није санирана.

Албанци су у марту 2004. године напали градове и села, а Срби су били изложени убиствима и протјеривању, односно њихова имовина рушењу и спаљивању у градовима: Приштина, Грачаница, Обилић, Липљан, Призрен, Пећ, Гњилане, Урошевац, Ђаковица, Штимље, Подујево, Штрпце, Косовска Каменица, Ораховац, те селима: Свињаре, Чаглавица, Лапље Село, Косово Поље, Витина, Вучитрн, Србица, Драјковац, Бича и Грабац.

Извор: „Хумано срце Српске“, Славко Басара