30/07/2021
Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији
Због изразито високих тензија међу Муслиманима и Србима јуна 1990. године донесена је одлука југословенских органа о измијештању наоружања територијалне одбране са подручја општине Сребреница и Братунац, наводи се у извјештају Комисије.
Око 1.300 пушака и других материјално-техничких средстава из општине Сребреница и одређена количина из општине Братунац измјештена је у касарне ЈНА и Територијалне одбране на другим подручјима БиХ.
Након што су националне странке у БиХ основане на нивоу републике, у другој половини 1990. године започело је оснивање странака и на нивоу општина.
У Сребреници су 19. августа 1990. одржане оснивачке скупштине Странке демократске акције и Српске демократске странке.
Истога дана у Глогови, општина Братунац и Поточарима, општина Сребреница каменицама су нападнути аутобуси у којима су се налазили Срби, који су се упутили на оснивачку скупштину СДС-а.
Комисија констатује да је све ово условило да у појединим селима општина Братунац и Сребреница освану барикаде и наоружане сеоске страже, без обзира да ли су села већински била српска или муслиманска.
Средином 1990. основана је прва паравојна муслиманска организација у Подрињу, у Устиколини, код Фоче. Припадници те екстремне групе заклели су се на “Куран да ће се, у име Алаха, борити за одбрану вјере”.
Почетком 1991. основана је Патриотска лига, најорганизованија и најмасовнија муслиманска паравојна формација, практично војна формација СДА, која је своју идеологију темељила на постулатима Муслиманског братства.
Један од војних огранака Патриотске лиге биле су и Зелене беретке основане у Сарајеву 31. марта 1991. године.
У рад и дјеловање Патриотске лиге били су укључени и чланови СДА из Сребренице, предсједник Скупштине општине Бесим Ибишевић, народни посланик у скупштини БиХ Ибран Мустафић, као и начелник Станице јавне безбједности Сребренице Хамед Салиховић.
Посљедњи покушај да се криза у БиХ ријеши на миран начин дошао је од португалског амбасадора при Европској заједници Жозеа Кутиљера, који је током фебруара и марта 1992. водио преговоре са све три националне заједнице у БиХ.
Након пет рунди преговора, 18. марта 1992. године лидери три националне странке СДА, ХДЗ и СДС потписали су изјаву о принципима нових уставних рјешења за БиХ – Кутиљеров план, према којој је БиХ требало да остане у тадашњим границама као једна држава с три конститутивне јединице, од којих би свака припадала једном од три народа.
Према понуђеним картама, Муслиманима би припале 42 општине и 44 одсто површине, Хрватима 20 општина и 12 одсто површине, а Србима 37 општина и 44 одсто површине.
Изван националне заједнице, односно ван општина гдје су били већина, остало је живјети 18 одсто Муслимана, 59 одсто Хрвата и 50 одсто Срба.
Седам дана након потписивања споразума представници ХДЗ-а и СДА одлучили су да одбаце Кутиљеров план, те да покрену механизме за стварање унитарне БиХ.
Одлуком предсједника Предсједништва Алије Изетбеговића од 3. априла 1992, а упркос противљењу српског члана Предсједништва, наређена је мобилизација јединица ТО свих општина и града Сарајево, гдје су уједно интегрисани Патриотска лига и Зелене беретке.
У складу са овом одлуком, 4. априла започела је мобилизација муслиманског становништва на територији општине Зворник.
Истог дана муслиманске снаге ТО преузеле су контролу над градом док се Кризни штаб Српске општине Зворник повукао у Каракај, три километра сјеверноисточно од Зворника.
Борбе у општини Зворник између муслиманских територијалаца, у основи припадника Патриотске лиге, са једне стране и ЈНА и српских територијалаца са друге стране започеле су 9. априла 1992. године.
Значајне снаге муслиманских територијалаца налазиле су се на Кула граду, предграђу Зворника и средњовјековној тврђави, која доминира изнад града.
Са ове доминантне позиција муслимански снајпери су држали град под сталном опсадом, због чега је борба за Кула град постала и битка за Зворник.
Пред борбама које су односиле жртве на обје стране, масовно су избјегли цивили, и Муслимани и Срби.
У истом периоду док су трајале борбе у околини Зворника, на територији Сребренице припадници муслиманске територијалне одбране основали су низ ратних станица полиције састављених искључиво од Муслимана.
Дописник Тањуга извјестио је 18. априла 1992. да су почеле жестоке борбе на територији општине Сребреница између ЈНА и српских територијалаца са једне и муслиманских снага ТО са друге стране.
Из засједе у селу Поточари, под командом Насера Орића једна група муслиманских војника 20. априла убила је пет припадника ЈНА.
Тих дана цивилних жртава било је и међу Србима и међу Муслиманима у Сребреници.
Крајем априла ЈНА потпомогнута српским територијалцима успјела је да савлада муслимански отпор на Кула Граду и да успостави пуну контролу над општином Зворник.
Током ове операције у селу Снагову страдало је, како наводе одређени муслимански извори, 36 становника овог муслиманског села.
Почетком маја интензивирале су се нападачке активности муслиманских оружаних снага на подручју општине Сребреница.
На православни празник Ђурђевдан 6. маја 1992. нападнуто је српско село Бљечева у општини Братунац, као и село Гниона у општини Сребреница, које су муслимански територијалци спалили, а том приликом убили су пет цивила српске националности.
Сљедећег дана у непосредној околини градског језгра Сребренице убијено је 10 цивила српске националности, а 8. маја из засједе убијен је посланик у Скупштини БиХ адвокат Горан Зекић.
Убиство Горана Зекића, првог Србина Подриња, покренуло је низ реакција широм Сребренице и Братунца.
Истог дана када је убијен Зекић започео је масовни егзодус Срба из урбаног дијела Сребренице, а већ сљедећег дана у град су ушле муслиманске јединице под командом Насера Орића, које су преузеле контролу над градом, те углавном протјерале и убиле малобројне преостале Србе.
Као одговор за убиство Зекића и оно што се догађало у Сребреници и њеној околини, Мирослав Дероњић је 9. маја 1992. године наредио напад на село Глогову, најјаче и највеће СДА упориште на територији општине Братунац.
У нападу на село, страдала су 64 Муслимана, међу којима је било цивила.
Пред Хашким трибуналом Мирослав Дероњић је због овог напада осуђен на казну од 10 година затвора.
Поједина села била су утврђене тачке које су се браниле, углавном властитим средствима, тј. сеоским стражама, наоружаним углавном пјешадијским оружјем, док су путне комуникације припадале оној војној сили која се у том тренутку њом кретала.
У овом периоду страдали су српски цивили и сеоске страже. У селу Међа убијено је њих седам, а 10 их је одведено у заробљеништво, затим у селу Жутица осам, Рупово Брдо осам, Лозница 10, Ратковићи 18, Брежани 19, Крњићи 18, Загони 14, Залазје 45.
Муслиманска села су такође у овим борбама страдала, тако да је у Заклопачи страдало 68 цивила и припадника сеоских стража, Нова Касаба 29, Дрињача 35, Доњи Грбавци 69, констатује се у извјештају Комисије.
На територији општине Зворник до 29. јула 1992. дјеловале су српске паравојне јединице “Жуте осе” и “Пиварски”, којима се приписују убиства најмање 352 Муслимана, од којих су готово сви били војно способни мушкарци.
Овим паравојним јединицама нису била страна ни убиства Срба, уколико би се супротставили њиховом науму.
Какав је био карактер и природа ових јединица говори и чињеница да су министра за информације у Влади Српске Републике БиХ Велибора Остојића заробили на једном пункту који су држали на улазу у град и злостављали.
Послије овог догађаја, специјално обучене јединице МУП-а са Пала су 29. и 30. јула 1992. извршиле хапшење и протјеривање свих припадника ових јединица са територији Српске Републике БиХ.
На судовима у Србији и Републици Српској, велики број чланова ових јединица, због злочина над муслиманским цивилима, осуђен је на вишегодишње казне затвора.
Од љета 1992. муслиманске јединице територијалне одбране из Сребренице, започеле су систематичну кампању етничког чишћења српских села у околини Сребренице, са циљем заузимања Братунца и пресјецања Републике Српске на два дијела.
Током љета и јесени 1992. већина снага Војске Републике Српске била је ангажована на пробоју коридора у Посавини, којом је окончана физичка и економска блокада више од милион људи у Босанској Крајини и Републици Српској Крајини, као и борбама у Херцеговини, којом је сломљен покушај хрватске војске да овлада истом.
У условима када се Војска Републике Српске и даље бавила организовањем и формирањем Дринског корпуса, који је накнадно формиран од јединица других корпуса и неких новоформираних јединица на овим просторима, наредба о оснивању овог корпуса донесена је у јулу 1992. године, али је он своје функционисање и борбену улогу почео остваривати тек у новембру 1992. године, наводи се у извјештају.
Извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године недавно је објављен на сајту Комисије и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Извор: Срна
26/07/2024
