,,Замјера ми се да сам националиста и противник интернационализма. Ја сам увјерен да само националиста може да буде и интернационалиста. Сам израз интер-национализам то нам говори. Ако је неко интернационалиста, не значи да он мора бити анационалан, поготову антинационалан. Напротив.

Ко не воли своје, не може да воли ни туђе. Може ли се не вољети конкретне, своје ближње људе, а бити заљубљен у апстрактан појам човјечанства? Може, али то није нормално”, говорио је Кашанин, подсјећа Опанак.

Не постоји, додао је, свјетска култура као култура човјечанства.

„Постоје само књижевност, сликарство, музика – појединих народа, заједница, средина које одишу духом свог завичаја, носе печат своје нације, а властите особине, вриједности и домете узносе или не узносе до свјетских висина. Ако је уочавање значаја завичајности и националног заједништва противно интернационализму и космополитизму, онда сам ја противног таквог интернациозализма и нисам такав космополита.

Али, ако сам убијеђен да се само према највишим свјетским мјерилима мора одређивати вриједност и домет умјетничких творевина сваког, и најмањег, народа, и да се једино кроз то сито може ући у свет – мада ми и на тој строгости замјерају – онда сам и интернационалиста и космополита.
Паскал и Пруст су прво Французи, па тек онда европска имена и грађани свијета. Кјеркегор и Андерсен су колико свјетски толико и дански. Не може се за Дантеа и Микеланђела рећи да нису Италијани, за Његоша да није Србин и Крлежу да није Хрват. Може један уметник и да се одрекне своје нације, али не може његово дјело“, говорио је Милан Кашанин.