24/08/2022
Све је почело у четири сата ујутру када су америчке ваздухопловне снаге бомбардовале два радара крајишких Срба и активирали најсавременије уређаје за ометање српских комуникација. Командни сектор Војске Крајине је потпуно одсјечен када сат касније почиње хрватски „повијесни поход“ под кодним именом „Олуја“. Наравно и телефонске везе са Србијом су углавном у прекиду. Београд је готово немогуће добити.
У пријестоници српско руководство је пред свршеним чином. Шта да се ради. Како да се помогне Крајини. Спомињан је и план „Дрина“. Био је то заправо акт о употреби војске СРЈ и војски Републике Српске и Републике Српске Крајине. Најважнија тачка овог договора је била: „Напад на једну сматрао се и нападом на све три републике.“ Донијет је 8. новембра 1993, у Београду, на скупу највиших државних функционера из Србије и Црне Горе којим је руководио Зоран Лилић, предсједник СРЈ. „Дрина“ је била војни план који је представљао највећу тајну и који нигде није био званично заведен. Уз „Дрину“ био је и додатак шифрован као „Гвозд“ који се односио на употребу војски СРЈ и РСК, ако Хрватска нападне Крајину.
Али у напад је кренула Хрватска, плус НАТО. Над Босном су авиони западне војне алијансе спремни да бомбардују сваког ко крене. Главнина Војске Републике Српске и генерал Ратко Младић су у источној Босни. Баве се сребреничком енклавом. Узгред, Младић је био спреман да помогне народу у Крајини, али два дана прије напада на РСК, Радован Караџић је преименовао Главни штаб ВРС у Генералштаб, па је постао и врховни командант. Младић је тако елиминисан. Дилема до дилеме: ако Војска Југославије пређе Дрину, „миротворци“ могу да сруше мостове иза леђа и оставе је у клопци.
Недавно, Никола Шаиновић је на новинарско питање „да ли је ико размишљао о томе да се пређе Дрина?“ одговорио:
– Јесте.
– Ко?
– Државно руководство. Пад Крајине је ужасан догађај.У тој ситуацију Слободан Милошевић шаље поруку Милану Мартићу и генерал-мајору Милету Мркшићу, који је у мају 1995. постао командант Војске Републике Српске Крајине:
– Издржите 48 сати, нешто ћемо ријешити.
Касније ће ово потврдити и сам Мркшић:
– Мартић је звао Милошевића, али није могао доћи до њега. Добили смо поруку: само ви издржите, нешто ће се ријешити.
На чему је Милошевић заснивао да ће се „нешто ријешити“? Имајући све информације шта се у Загребу спрема, тадашњи предсједник Србије 30. јула затражио је од Сједињених Америчких Држава да зауставе неизбежан напад Хрватске на Српску Крајину. У свом захтјеву навео је да преговоре треба водити на основу Плана З-4. Сел Луис у књизи „Slobodan Milosevic аnd the Destruction of Yugoslavia” тврди да се Питер Галбрајт одмах послије овог срео у Београду са Миланом Бабићем и предочио му да је једина могућност да се избјегне рат да се прихвате преговори засновани на Плану З-4. Бабић се сложио и рекао Галбрајту да ће Мартић послушати само Милошевића. У овом контексту копредседавајући Међународне комисије о бившој Југославији Торвалд Столтенберг је позвао делегацију Хрватске и Српске Крајине на разговоре 3. августа. Како би се избјегла пажња медија, за сусрет је изабран Жанто код Женеве. Делегацију Српске Крајине предводио је генерал-мајор Српске војске Крајине Миле Мркшић, а са хрватске стране био је Туђманов савјетник, Ивић Пашалић. Милошевић је очекивао да ће се преговори у Жантоу позитивно одвијати, да ће се избјећи рат.
По свједочењу Галбрајта, Туђман је одлучио другачије – Хрватска је 4. августа покренула операцију „Олуја“ и потпуно прекинула преговоре. За поруку „нешто ће се решити“ Милошевић је имао још један адут у рукама. Он је знао да су стратези енглеске геополитике, по упутству лорда Питера Карингтона, предвидели два плана за завршницу крвопролића. Један је био да уколико Хрвати крену на територију која је била под контролом српских снага и ако Војска Крајине издржи шест до десет дана, тада ће побједа бити Милошевићева, јер ће се у Уједињеним нацијама покренути механизми притисака и санкције против Загреба. У противном, крајишки Срби биће пуштени низ воду.
Генерал Момчило Перишић је око поднева упитао Мркшића колико може још да издржи.
Добио је одговор:
– Данас могу, за сутра не грантујем.
Није издржао ни тог дана. Он и Мартић 4. августа у 17 сати потписују заповијест о евакуацији српског становништва.
СМИШЉЕНО ГАЂАЛИ ЦИВИЛЕ
НАПАД на Крајину почео је ракетирањем Книна хиљадама ракета из вишецевних бацача. План „Олује“ је тако осмишљен да је циљ напада било цивилно становништво, а не војска Крајине. Ниједно артиљеријско зрно није пало на линију фронта одбране. Артиљеријска канонада трајала је цијели дан. Када је престала, народ масовно почиње да бежи…, наводе Новости.
Колоне су кренуле. Војска се повукла, штабови су се празнили, носила се документација. Непријатељ се крвнички иживљавао над недужним народом. На хиљаде Срба беспомоћно је кренуло према матици Србији.
Резултат свега је: у Хрватској је некад живјело 700.000 Срба, данас сумњивих стотинак хиљада. Како би рекао стари циник, Туђман и његови генерали били су ефикаснији од самог Павелића. …
