У Црној Гори постоји велики број значајних светиња Српске православне цркве. Велики број светиња и манастира у Црној Гори задужбине су српске средњовековне династије Немањића, а у Цетињском манастиру и данас се чува круна српског краља Стефана Дечанског, којом је, на лични захтјев, крунисан и црногорски краљ Никола Први Петровић на Цетињу 1910. године.

Манастир Острог

Цетињски манастир

Цетињски манастир посвећен је Рођењу Пресвете Богородице и налази се у срцу древне престонице Црне Горе – Цетиња, у подножју планине Орлов крш.

Сазидао га је 1484. године Иван Црнојевић и тада је постао сједиште Зетске епархије. Након 1493. године владике ове епархије звали су се “црногорски и приморски”. Јединствен је у читавој православној васељени јер је у тешким историјским тренуцима заправо био и манастир и град и држава, док се под његовим кружним луковима налазила цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.

Манастир је временом преживио бурне догађаје, који су често били судбоносни за историју саме државе. До темеља је рушен и спаљиван неколико пута од турских освајача, али су га Црногорци увек убрзо обнављали. Манастир је више пута дограђиван, а садашњи изглед добио је 1927. године.

Данас се у Цетињском манастиру чувају:

– рука Светог Јована Крститеља, којом је крштен Исус Христос;
– мошти Светог Петра Цетињског (Петра Првог Петровића Његоша);
– честица Часног крста Господњег, на коме је Христ био разапет;
– епитрахиљ Светог Саве (Растка Немањића) из XИИИ вијека, оснивача Српске православне цркве;
– круна српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића из 14. вијека, којом се такође крунисао и црногорски краљ Никола Први Петровић 1910. године;
– штап првог црногорског владара Ивана Првог Црнојевића из 15. вијека.

Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве који је смештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори.

Налази се на подручју Бјелопавлића, припада општини Даниловград и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је у 17. вијеку херцеговачки митрополит Василије, који је ту и сахрањен, а касније је и канонизован. Он је Светац Чудотворац. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Манастир Острог спада међу најпосјећеније у југоисточној Европи. Њега посјећују вјерници свих религија из свих крајева свијета.

Манастир Острог се састоји од Горњег и Доњег манастира. Горњи манастир изграђен је на мјесту најудаљенијих пећинских испосница, у којима се подвизавао Свети Исаија од Оногошта, који је у острошким литицама већ био изградио пећинску црквицу Ваведења Пресвете Богородице, тада још без икаквог манастирског имања. Свети Василије, православни архипастир Захумља и Скендерије, који је обилазио мјеста погодна за испоснички живот и тражио своје ново митрополитско сједиште, изабрао је ове тешко приступачне испоснице за изградњу будућег манастира, који је подигао 1665. године.

Доњи манастир подигао је архимандрит острошки Јосиф Павићевић 1820. године, по благослову митрополита цетињског Петра Првог Петровића Његоша, Светог Петра Цетињског. Манастир је посвећен Светој Тројици. У истом манастиру сахрањен је архимандрит Јосиф Павићевић 1836. као ктитор храма.

У више наврата манастир Острог се такође нашао на удару Турака.

Манастир Ђурђеви Ступови

Манастир Ђурђеве Ступове као своју задужбину подигао је господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године.

У Манастиру, чији је ктитор Немањин синовац, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: “Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор мјеста сегов”.

Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице, гдје извире кристално чиста студена вода (данас је у општини Беране). Сматра се да је велика заслуга овог катедралног манастира у очувању националне свијести и јединства српског народа, као и у ширењу културе на овим просторима.

Иначе, у Ђурђевим Ступовима Свети Сава је 1219. године основао једну од првих седам епископија – четврту по реду, о чему се у запису каже: “Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија”.

У то време, у Будимљанској жупи није било села да није имало макар једну цркву, зато се и каже “да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница”, као и читав простор Васојевиц́а, гдје је забиљежено да је било преко 80 цркава и 6 манастира.

Манастир Морача

Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за вријеме владавине краља Уроша Првог. Манастир је подигнут на десној обали ријеке Мораче, у проширеном дијелу кањона ове ријеке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује рјечно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увијек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најљепши водопад у Црној Гори.

Главна црква Морачког манастира посвећена је Успенију Пресвете Богородице, по свом архитектонском облику спада у најстарију групу српских цркава такозване “рашке школе” и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву. У Морачи се налази и једна од наших најљепших и најзначајнијих иконописаних цјелина из 17. вијека.

Негдје на почетку 16.вијека Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манастирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију су спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и у средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

Манастир Ждребаоник

Манастир Ждребаоник је манастир Српске православне цркве који се налази на левој обали ријеке Зете, у Секулићима надомак Даниловграда. Посвећен је Светом Архангелу Михаилу и припада Митрополији црногорско-приморској.

О манастиру не постоје писани документи. Према народним предањима, манастир се доводи у везу са Немањићима и основан је у 13. вијеку. Верује се да је изграђен на темељима метоха манастира Морача.

Постоје двије верзије о имену овог манастира. По једној верзији Немањиц́и су овде узгајали коње, а према другој, име се везује за стару словенску реч “ждребје”, која означава плодну црквену земљу. Према старом Душановом законику, властелин је био дужан да свештеницима који немају земље преда ждребје – у преводу, три плодне њиве. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести и као плодна земља.

Током историје манастир је неколико пута био паљен и рушен, а данас је Ждребаоник женски манастир, у коме се од 1920. године чувају мошти другог српског архиепископа Арсенија Сремца, насљедника Светог Саве на мјесту Архиепископа. Осим моштију Светог Арсенија, у манастиру се налази и дио моштију Свете Преподобномученице Февроније, хришћанске светитељке која је живјела у трећем вијеку.

Манастир Пива

Посвећен је Успењу Богородичином. Дио је епархије будимљанско-никшићке, која је поново успостављена 2001. године, пошто је била укинута дугих 300 година, а прије тога је постојала и у вријеме Светог Саве Немањића. Манастирска црква је тробродна са надвишеним средњим бродом и без куполе, по чему је надалеко препознатљива, наводи портал „Србија јавља“.

Пивски манастир је од његовог настанка до данас носио на себи тешка времена. Грађен је у време када су Османлије харали Европом и достизали врхунце своје моћи. Његов ктитор био је турски везир, поријеклом из Херцеговине, Мехмед паша Соколовић, некадашњи Бајица, који је помогао Српску цркву, ургирајући 1557. године лично код цара у Станболу за правну дозволу којом би се поново успоставила Патријаршија. Цар је одобрио поновно успостављање, а за патријарха је постављен Макарије Соколовић, први рођак Мехмедов, којег Турци нису успјели да заробе данком у крви, јер се већ као млад упутио ка манастиру Хиландару.

Манастир Пива је, ради изградње хидроцентрале Пива, 1982. године пресељен на данашњу локацију у Сињцу, на тамошње имање Адзића, на мјесто удаљено око четири километра даље од првобитне позиције, то јест од изворишта ријеке Пиве.

Манастир Савина

Манастир Савина се налази поред Херцег Новог, и направљен је у бујној медитеранској вегетацији на једном од најљепших мјеста у заливу Боке которске. Манастир се састоји од три цркве: Мали храм Успења пресвете Богородице, Велики храм Успења пресвете Богородице и Храм Светог Саве, по коме је манастир и добио име.

Мали храм Успенија Пресвете Богородице највероватније потиче из 1030. године, мада је најстарији запис у коме се манастир спомиње из 1648. године. Његова обнова започета је крајем 17. вијека, доласком избјеглих монаха из манастира Тврдош из Херцеговине, а завршена је 1831. године. У манастиру се налази велики број реликвија које потичу из доба Немањића (мошти Јелене Немањић Шубић, крст Светог Саве), укључујући и оне пренијете из манастира Тврдош.

Велики храм Успења Пресвете Богородице саграђен је између 1777. и 1799. године, а градио га је мајстор Никола Форетић са острва Корчуле.

Посебна занимљивост се односи на ктитора манастира Савина, за кога се сматра да је био “васколики народ српски” од Далмације, преко Млетака и Трста, а забиљежено је да су Срби сакупљали новчане прилоге и широм Русије. Манастир Савина је изграђен захваљујући српском народу и храбрим монасима коју су неријетко долазили из Русије.

У ризници манастира Савина, између осталог, чува се и плаштаница из 1659. године, за коју се наводи да је припадала српском патријарху Арсенију Чарнојевићу.

Црква Светог Ђорђа у Подгорици

У самом центру Подгорице, поред стадиона ФК “Будућност”, смјештена под брдом Горица, налази се Црква Светог Ђорђа, најстарија активна хришћанска богомоља на простору Црне Горе, за коју се сматра да је стара више од 900 година.

По предању, ту је некада био један велики манастир, који је био повезан подземним тунелом са ријеком Морачом.

Читав простор око цркве Светог Ђорђа чини једну древну хришћанску некрополу. Испод самих зидина цркве налази се неколико масовних гробница страдалих Подгоричана у англо-америчком бомбардовању Подгорице 1944. године. Нажалост, послије Другог свјетског рата читав тај простор је уништен, како изградњом објеката, тако и изградњом саобраћајница.

Историја цркве још није довољно истражена, иако је ријеч не само о културном добру Црне Горе, већ о културном добру целокупног хришћанства.

Манастир Света Тројица

Манастир Света Тројица је средњовековни манастир који припада Епархији милешевској Српске православне цркве. Налази се у Пљевљима на сјеверу Црне Горе, два километра од центра града. Манастирски комплекс удаљен је 61 километар од Дурмитора и 38 километара од моста на Тари. Манастирска црква је посвећена Тројици, који се у црквеној литератури обично називају Света Тројица.

У манастиру Света Тројица своју писменост развијао је и Патријарх српски Варнава, чије је свјетовно име било Петар Росић. Завршивши Духовну академију у Санкт Петербургу, Патријарх Варнава започиње иницијативу да се изгради Храм Светог Саве у Београду.

По народном предању, манастир Света Тројица је задужбина неког српског владара из династије Немањића. Али, како су они градили веће задужбине, такозване лавре, то је мало вјероватно. Остаје да га је подигао неки локални властелин. Није познато када је манастир тачно основан, али се претпоставља да је настао прије турских освајања 1465. године.

У манастирској цркви, испред иконостаса са десне стране, налази се ковчег у облику саркофага, у ком се од 17. вијека чува дио моштију Светог Саве, његова лијева рука. Поред моштију налази се положено и Жезло Светог Саве. Ковчег је положен на конструкцију форме пролазног тунела, који служи као дио обредног ритуала на празник Свете Тројице. Друга драгоцјеност манастирског храма је “штака” (штап) Светог Саве.