Те 1942. године протјерани смо у најзлогласнији концентрациони логор у НДХ – циглану Јасеновац. Тада нисмо знали какво је то мјесто, али смо, као дјеца, толико ужаса видјели и доживјели, да смо сваког дана Бога молили да нас убију, да се више не мучимо. Нико више није мислио на живот, само на то када ће нас ослободити патње. Храбриш друге, али увече се молиш да умреш безболно.

Младен Вукота

Овако се Младен Вукота (90), из Ниша, пензионисани официр Југословенске народне армије, сјећа усташких злочина, патње и страхота које је као дванаестогодишњи дјечак доживио у озлоглашеном логору Јасеновац.

Заувјек су му се у сјећање урезале слике када су двије групе људи увели у просторију у којој је била пећ за печење цигле:

– У ту пећ утјерали су људе. Заложили ватру и спалили их. Чули су се само крици. Ујутру, све је утихнуло, довели су неке људе да почисте то што је остало, да однесу оне кости. Тај ужас осјећао се у ваздуху читавог дана. Већ сљедеће ноћи, урадили су исто и одвели нову групу људи.

Младен Вукота рођен је у Босанској Крајини, а у Нишу, гдје је радио као војни пилот, живи од 1957. године. Када је те 1941. године почео рат, имао је 11 година. Средином јула 1942. године Козара је пала, а групу дјеце, међу којима је био и Младен Вукота, усташе су заробиле на обали Саве.

– Нисмо знали гдје нас воде. Старији су нам говорили да се увијек држимо једни других, па смо се нас петорица држала заједно – прича Вукота почетак ужаса који је преживио. – Били смо наизглед дјеца, а већ зрели људи. Отјерали су нас у једну циглану код пруге, гдје смо провели прву ноћ. Будили су нас шутирањем. Ако је неко понудио некога водом или хлебом, ударали су га ногама и пушкама. Наишли смо на групу људи. Нас су довели да гледамо, а њих су почели да бију чиме стигну. Некоме су међу њима били родитељи, браћа, сестре…

Каже да се у сјећање као прва најтежа слика урезао призор када су ти исти људи сами себи копали јаме у које су их усташе послије трпале.

– Нису пуцали, него су их ударали док не падну, а када су оборили посљедњег, онда су их упуцали и бацали у рупе. Све смо то ми дјеца гледали – говори нам Младен и призива сјећање на непрестану глад и жеђ.

Јели су отпатке из кухиње, воду нису имали. У блатњаву рупу, у коју су били бачени људи, спуштали су кошуљу да се натопи водом, а онда њоме квасили уста, да преживе.

– Једног јутра натрпали су нас у вагоне, колико год је могло да нас стане. Возили смо се неколико дана и ноћи, воз иде, па стане… Нисмо знали гдје се налазимо. Били смо без воде, хране, ту смо вршили нужду, ту су људи умирали… Када је воз стао, избацили су нас напоље у неком славонском селу. Колико је у вагонима остало мртвих, то не знам – каже Вукота, објавиле су Новости.

Обрели су се у једном славонском селу гдје их је дочекала група сељака, да изаберу логораше које ће узети као радну снагу. Био је додељен једној породици, а његова срећа била је што је један њихов члан био у партизанима. Када је ослобођен, након голготе, вратио се у родни крај. Његов најстарији брат који је радио у циглани погинуо је одмах по избијању рата. Касније су настрадали још један брат и сестра, док су он и друга сестра, као и родитељи, успјели да преживе страхоте рата.