Нова Србија, или Новосрбија била је област у Руској Империји од 1752. до 1764.

Била је смјештена на територији данашње Кировоградске области у Украјини. Административни центар Нове Србије је био град Новомиргород.

Област је добила име по Србима који су се населили 1752. године у Русију из Аустријског царства (углавном са територија данашње Војводине). Било је то равничарско плодно степско земљиште, испресецано ријекама, али необрађено и тврдо. Руске власти су дале српским насељеницима граничарима земљу и дали јој име Нова Србија. Имена насеља је одређивала руска царица. По одобреном плану ту су могли да се насељавају само православни Срби; други су морали да се одселе одатле. Командант пука генерал Јован Хорват је заслужан за развој (оснивање града) Новомиргорода, као и подизање 1754-1757. године утврђеног града на ријеци Ингули – Св. Јелисавете или града Елизаветграда (данас Кировграда) који је то постао 1775. године.

Јован Хорват написао је план насељавања Срба граничара у Русију, који је у Петровграду предао на разматрање, 19. фебруара 1752. године. По Хорватом приједлогу основала би се четири пука; два хусарска и два пјешачка – сваки коњанички са по 4000 војника, а два пјешачка по 2000 људи.

Хорвату је 11. јануара 1752. године издата грамата којом он постаје руски генерал и може да почне стварање Нове Србије. Он је постао командант Новосербског војног корпуса у чији састав су ушли нови пукови, са штабом у Новомиргородском шанцу. До 1756. године постојала су само четири хусарска пука: два српска, грузијски и молдавски. А усред седмогодишњег рата устројена су још четири, као и “слободни пук”, у којем је такође било много Срба. Српски корпус чинили су након реорганизације: Хорватов хусарски пук, Српски пјешачки пук, Бугарски хусарски (под командом мајора Симеона Пишчевића, од 1759), Македонски (тј. Грчки, од 1759) и Новомиргородски козачки гарнизон. Нова Србија је у то вријеме била: један војнички стан, који на сваки позив може одмах лиферовати потребан број чилих јунака на лаким коњима.

Први пристигли насељеници су се смјестили у Кијеву и околини и чекали прољеће 1752. године да крену у своје ново одредиште. Од прољећа се приступило организацији области. У споразуму са пуковником Гљебовим Хорват је према карти одредио локације будућих шанчева – рота и на свакој оставио по распореду неколико нижих официра са мало војске. То су биле “клице” будућих рота, које би се постепено допуњавале до одређеног капацитета. Изграђена насеља су била концентрисана око “рота” у круг; из рота су се развила такође насеља састављена из три шанца. Између граничарских насеља су постојали сигнални системи за комуникацију. Хорват и други официри Срби су као руски агенти за насељавање одлазили у Аустрију и тајно врбовали нове насељенике, тежећи да испуне планиране квоте. Сматра се да је на територију Српског хусарског пука насељено око 18.000 становника, а на територију Српског пандурског пука око 12.000 људи.

У духовном погледу Нова Србија је припадала Кијевској епархији. Да би 5. јула 1756. године била преведена у Перејаславску епархију. У Новој Србији су постојале од почетка протопопије, а први протојереј био је 1756. године поп Михаил Вани родом из Славоније. Он је био епархијски намјесник Екатаринске провинције и духовник Нове Србије. Генерал Хорват је безуспјешно покушао да доведе српског епископа, који би имао столицу у Новомиргороду.

Године 1753. основан је и Новослободски хусарски пук, који се налазио преко 200 километара јужно од Нове Србије. Команда тог пука састављеног од 27 рота и Нове Србије, била је у Елисаветграду, са тврђавом. Ту се населило око 3000 Срба граничара, и ови нису били доминантни као у Новој Србији. Али занимљиви су називи рота, јер су то очигледно српска односно балканска имена, донијета из постојбине. Ту се срећу слиједећа имена насеља (рота): Бешка (Украјина) (са 216 граничара), Бошњаково (Украјина), Калиновка (са дрвеном Николајевском црквом 1798), Скопље (Украјина), Босна (Украјина), и други. Када је 1764. године вршена реорганизација, Слободни (Новослободни) козачки пук је преименован у “Елисаветградски пикинерски пук”.

У новој домовини су Срби основали многа села са истим именима као и у старој, али и градовима. Многа од тих села су и до данас задржала старе називе, али становници су русификовани Срби. Александар Пишчевић у својим мемоарима спомиње Нову Србију и описује тадашње Србе и њихове сусједе Малорусе (данас Украјинце).

Након кажњавања, рашчињења и прогонства оснивача и команданта генерала Јована Хорвата 1763. године, царска власт је “уништила” и српске граничарске области. Хорватов план је тек половично био остварен а новац потрошен. Неповољном развоју догађаја допринио је и успјех Аустрије да спријечи даље досељавање Срба са њене територије, што је узроковало да колонизација није успјела. Било је недовољно Срба насељеника, па тако није могло да се задржи стање, наводи портал Објектив.

Оба српска, бугарски и македонски пук Нове Србије су прешли у састав слободних козачких пукова, сјеверно од те области. Били су то тада: харковски, ахтирски, изјумски, сумски и остророшки пук. А Срби команданти су распоређени на иста мјеста по војним јединицама цијеле руске царевине. Претходно су српски пукови Нове Србије 1764. године преименовани. Хорватов хусарски пук је постао Црни хусарски пук а Српски Пандурски пук (пјешачки) је постао Жути хусарски пук.