Побједа српске војске на Церу била је блистава, али су губици у људству били велики. Из строја је избачено 259 официра и 16.045 подофицира и војника. За малену Србију то је био велики губитак, имајући у виду да је у претходним балканским ратовима, окончаним само годину дана раније, већ изгубила око 44 хиљаде официра, подофицира и војника.

Побједа српске војске на Церу

АЛИ ТО НИЈЕ БИО САМО ВОЈНИЧКИ ПРОБЛЕМ. Велики губици у старешинском кадру били су истовремено и велики губици српске интелигенције. Због тога је српска влада дуго оклијевала да у одбрану отаџбине позове двије доспјеле класе ђака, као и све студенте и свршене академце који су због претходних ратова одложили служење војног рока. Али када је постало јасно да ће уследити нова офанзива снажнијег непријатеља и да ће после првог пораза аустроугарска војска бити спремна да понови стравичне злочине над цивилним становништвом, одлука се морала донијети. Од младих школованих људи најбрже се могао произвести недостајући подофицирски кадар, па је у ту сврху у Скопљу, далеко у позадини, формиран Ђачки батаљон, да би 14. септембра (1. септембра по старом календару) започео са обуком, објавила је Национална географија на српском језику.

„Може Шваба све до Раље, ал’ од Раље нема даље”, запјевали су ђаци већ првог дана окупљања, увјерени у своју младост и снагу и ријешени да одбране отаџбину. Пјесму су прихватили и они коју су на зборно мјесто дошли сутрадан, да би у суботу 12. септембра у шест сати по подне сви заједно засебним возом кренули за Скопље у бескрајно дугој композицији фургон вагона са натписом „42 ВОЈНИКА ОСАМ КОЊА”.

А ТАМО НА ЈУГУ, у Скопљу, тек што су успјели да смјесте бројне избјеглице са сјевера, сутрадан се запиташе ко су ови млади људи од чије су се песме и довикивања заориле улице крај Вардара и парк код Идадије. Брзо се сазнало да су у неколико возова, организовани по окружним командама, пристигли на војну обуку ђаци из Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Крагујевца, да су се Нишлије успут придружиле Београђанима и да су из новоослобођених крајева старе Србије посебним возом пристигли ђаци из Битоља и Прилепа.

„Тог 1. септембра, тачно у осам изјутра, са Идадије је кренула дугачка поворка”, казиваће касније Властимир С. Петковић, потоњи књижевник и новинар, један од учесника догађаја. „На челу је била војна музика. Док се ишло кејом крај Вардара, одјекивала је пјесма. Преко Душановог моста урнебесно клицање. За поворком свјетина. Најпослије, по правцу којим се пошло, види се куда иде поворка. Старе турске артиљеријске касарне, изван Скопља, на брегу десно од пута за Тетово, одређене су за прихват Ђачког батаљона.”

Ђаци поднаредници су 14. јануара 1915. године унапређени у чин наредника, а 25. октобра 1915. године у чин резервних пјешадијских потпоручника.

У тзв. плаве касарне пристигло је око хиљаду и по младих људи, да би након љекарског прегледа на обуци остало њих 1.321. Прво је формирано пет чета, а мало касније и шеста, већином од студената који су пристигли из Француске, Белгије, Енглеске, Њемачке и Русије.

Обука је била убрзана јер је на сјеверозападу земље непријатељ започео нову офанзиву. А онда, у недељу, 15. новембра, у први сумрак, звуци трубе позвали су Батаљон на збор. Оштар глас команданта касарне потпуковника Душана Глишића, јунака из претходних балканских ратова, саопштио је следеће: „Овога часа добио сам од Врховне команде наређење да вас првим возом упутим на бојно поље.” Више није требало да говори, а није ни могао јер га је пресјекло хиљаду и триста грла са: „Живео!” Једино они који су му били ближе могли су на његовом лицу назрети осмех и чути: „Ето дјецо, дошао је за вас тај час”.

„Па зар и њих? Несрећна деца! Ђаци одлазе на фронт!”, под тешким утисцима тих страшних ријечи забруја исто вече древни царски град Скопље. А горе у касарни наста журба и припрема за пут. Наредба је слиједила наредбу, а она посљедња донесе свима унапређење у чин каплара. Одушевљењу нема краја док се прима оружје, муниција и храна, и док се сјајне звјездице пришивају на управо пристигле униформе.

ДРУГА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА на Србију започета је 8. септембра 1914. године. Више од 400.000 војника аустроугарске Балканске војске стуштило се на Србију. Снажан отпор 270.000 српских војника поново је распршио план Беча о брзом продору ка средишту земље, па се дуж граничне Дрине развио фронт. Слиједиле су дуге рововске борбе са обостраним губицима (Битка на Дрини), али је усљед мањка хране, обуће и одеће (зима је те године много раније почела), а нарочито артиљеријске мунуције, српска војска била принуђена на повлачење ка унутрашњости земље.

Са војском се повлачио и народ са подрињског подручја који се бојао новог масакра војника у светлоплавим униформама. У таквој, готово безизлазној ситуацији, Врховна команда се одлучује да из Скопља позове Ђачки батаљон да својом младошћу одржи морал војске док не стигне артиљеријска муниција из Француске.

Последњи звук војничке трубе чуо се у плавим касарнама у понедељак изјутра 16. новембра 1914. године. Означио је збор пред полазак шест чета Ђачког батаљона, које ће у раздраганој колони, поздрављене од масе свијета, парадно и поносно уз војну музику проћи кроз град, све до жељезничке станице, одакле ће се ванредним возом упутити ка фронту. У току пута на сјевер капларима је стигла наредба о унапређењу у чин поднаредника, да би у наредних неколико дана, на крајњим одредиштима, на падинама Сувобора, Рудника, Рајца, Космаја, примили по пуковима водове и повели их у борбу.

„Сутра у седам часова изјутра са цијелом армијом преузимам напад на непријатеља”, извјестио је 2. децембра Врховну команду командант Прве армије генерал Живојин Мишић. Био је то почетак чувене Колубарске битке започете у тренутку када је Европа очекивала вијести о потпуном слому српске војске и када се аустроугарска армија спремала за свечану параду у Београду.

Претходно одморивши војску, прегруписавши је на нове положаје, са пристиглом артиљеријском муницијом и са ђацима поднаредницима који су подигли морал војсци, генерал Мишић предводи противнапад који ће сломити изненађеног непријатеља и по други пут га протјерати из Србије (продором Коњичке дивизије у Београд 15. децембра 1914. године завршена је Колубарска битка).

Али ову величанствену победу српска војска платила је животима 20.000 бораца, међу њима и око 400 ђака поднаредника.

Данас у строгом центру Београда једна улица носи назив 1.300 КАПЛАРА.

У СЛУЖБИ ДРЖАВЕ И У РАТУ И У МИРУ

Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. По социјалним положају родитеља, у батаљону су били како синови сељака и занатлија, тако и синови министара и истакнутих књижевника (Љубе Давидовића, Јаше Продановића, Андре Николића, Бранислава Нушића).

Многе значајне личности касније ће се поносити што су биле у саставу Скопског ђачког батаљона, тј. међу 1.300 каплара