Момир Булатовић, један од најближих сарадника Слободана Милошевића и некадашњи предсједник Савезне владе СР Југославије, тврдио је једном приликом да Америка није ни хтјела да бомбардује ту землју 1999. него је то “тражио неко други”.

Он је до детаља испричао како су изгледали дани и посљедњи часови уочи самог почетка бомбрадовања, у предвечерје 24. марта, те 1999. године.

Булатовић је мало прије смрти открио да је сазнао да је Европа хтјела 1999. да изврши копнену интервенцију на СРЈ и да је кренула да скупља војску, али није успјела у томе јер нико није хтио да се одазове. Онда су, како је тада испричао, у помоћ позвали Американце који су им отворено рекли да хоће, али искључиво под својим условима – они ће само бомбардовати из ваздуха и ни у ком случају неће слати своје војнике у копнену интервенцију, а и уколико дође до таквог развоја догађаја Европљани ће бити дужни да искључиво шаљу своје јединице у директне борбе на тлу.

“Дан уочи почетка бомбардовања 23. марта ја сам по уставу прогласио стање непосредне ратне опасности, а сутрадан и ратно стање. А како сам се осјећао… То је био један обичан бијели коверат из ког сам прочитао оно што је било по уставу. Иако смо очекивали бомбардовање још од октобра 1998. и све се то знало, опет је био шок. Прва бомба пала је те вечери у 20.06 часова на Црну Гору и онда сам по уставу прогласио ратно стање”, препричао је Булатовић дешавања у тадашњем државном врху.

“У 20.06 пала је прва бомба и потом је одржан састанак. Био је то састанак једне мале шокиране земље која није ни знала гдје су тачно пале прве гранате, а иначе тај напад био је противправан и тога су били свјесни и Американци. На једном од састанака са изаслаником Мартијем Ахтисаријем, Ахтисари је Слободану рекао да ће Србија бити потпуно уништена, а Слободан му је на то казао: Како ћете да објасните свијету да ћете убити два милиона људи у Београду? Ахтисари му је на то одговорио питањем зна ли уопште колико је људи погинуло у Вијетнаму”, испричао је Булатовић раније.

Због бомбардера Б-52 Србија постала кланица

“Дуго смо се добро држали и мислили да можемо… Али пред крај Американци су увели стратешки бомбардер Б-52 и онда је све постало права кланица, жртве су биле огромне. Павковић (генерал Небојша) и ја смо плакали док су падале бомбе. То је била сила”, присетио се Булатовић и открио како то да он никада није био у Хагу.

“Слободан је одредио да Никола (Шаиновић) иде у Хаг, а не ја и тада ми је рекао: Млад си човјек. Нећеш ти него Никола. И ниси Србин него Црногорац. Због овога ћемо сви у затвор и то је свима јасно, али пусти Николу нек иде он. Па је Шаиновић послије морао да објасни жени како ће и зашто баш он ићи у затвор”, испричао је Булатовић и нагласио да “историју сваког тренутка треба посматрати отворених очију”.

Он се присјетио и једне анегдоте с мировних преговора у Дејтону како су Милошевић и он сједели за столом са Ричардом Холбруком и Кристофером Вореном:

“Сједе тако за столом Холбрук и Ворен Кристофер, а Слободан и ја преко пута. Онда се Кристофер насмије, врати нам бели папир и каже: Ви не разумете, нема никаквих услова, радићете оно што вам тражимо увијек и стално”, наводи Мондо.

У студији “Тајна историја Дејтона: Америчка дипломатија и босански мировни процес 1995” Дерека Шолеа и Бенета Фримана описује се и драма посљедњег дана преговора. Наводно је једног јутра Милошевић одлучио да преломи и потпише споразум с Туђманом па је по снијегу и без капута, на паркингу поред војне базе, чекао Холбрука да му представи ту идеју.

Наводно се прије потписивања Дејтона дешавала и права унутарсрпска драма према којој је Милошевић показао мапе босанским Србима, а кад их је Крајишник видио пао је у несвјест на шта је Милошевић рекао: “Пао је у кому.”