Др Наталија Марић је унука Живана Кнежевића, једног од оперативних организатора војног пуча изведеног 27. марта 1941. године, само два дана послије потписивања Меморандума о приступању Тројном пакту у Бечу од стране Владе Краљевине Југославије Цветковић – Мачек.

О свом деди и догађајима прије и послије овог важног историјског догађаја специјално за Курир говори Наталија Марић, као експерт политичких наука и дипломатије, која је рођена у САД-у, а послије удаје за др електротехничких наука Драгана Марића дошла је у Србију и сада живи у Крушевцу.

„Деда Живан је рођен 28. јула 1906. у Врању, али је као беба пренесен у Крушевац и ту провео шест година, а затим је отишао за Београд“, каже др Наталија Марић.

Живан је био генералштабни мајор, пуковник Војске Краљевине Југославије, шеф Војног кабинета краљевске Владе у емиграцији (1941 – 1944), војни изасланик у Вашингтону. Послије основне школе, завршио је гимназију и нижу школу Војне академије у Београду, а послије вишег течаја и генералштабну припрему и специјализацију на Ратној школи у Паризу “ École Supérieure de Guerre“. По повратку у земљу служио је у 18. Сувоборском пуку у Београду, а затим је био шеф кабинета начелника Главног генералштаба и командант првог батаљона пјешадијског пука Краљеве гарде.

Послије потписивања Тројног пакта, заједно са братом Радојем Кнежевићем, био је један од организатора војног пуча од 27. марта, обављајући дужност заповједника пучистичке војске на Дедињу и био задужен за привођење Драгише Цветковића, предсједника Владе и осталих министара. Лично је ухапсио намјесника Павла и стражарно га спровео у Команду ваздухопловства у Земуну. У Априлском рату вршио је дужност обавјештајног официра у Генералштабу и пратио генерала Душана Симовића и Владу од Београда до Никшића и са њима одлетио за Лондон. Почетком љета дошао је у савезничку Врховну команду у Каиру и служио у једном батаљону у Александрији.

Незадовољан малим утицајем нижих официра-пучиста над политиком коју је спроводила Симовићева влада, Кнежевић је личном иницијативом за смјењивање три генерала изазвао Каирску аферу крајем 1941. године, у име „Лиге мајора“ која је на крају довела до смјене генерала Душана Симовића, Боре Мирковића и Богољуба Илића и образовања нове владе Слободана Јовановића. У тој влади, Кнежевић је именован за шефа Војног кабинета. Поред тога, био је и официр за везу са ЈВуО од јануара 1942. до јуна 1943. Са рођеним братом Радојем, који је био министар двора и имао јак утицај на младог краља Петра другог, био је сива еминенција која је стајала иза владе остарелог Слободана Јовановића. Као шеф Војног кабинета, Кнежевић је преузео од владе прерогативе у успостављању и контролисању везе са министром војске Драгољубом Михаиловићем. Радоје и Живан Кнежевић су поставили свог брата Николу Кнежевића за шефа Одјељења за шифровање у Министарству спољних послова, што им је омогућило да држе око на свим порукама које су долазиле влади и од ње одлазиле.

Живан Кнежевић је до 10. јуна 1943. био шеф Војног кабинета Предсједништва владе у емиграцији, а у јулу 1943. именован је за војног изасланика Војске Краљевине Југославије у Вашингтону. Тада је био унапређен у чин потпуковника Војске Краљевине Југославије, а касније и пуковника. Као војни представник у Вашингтону настојао је, заједно са послаником Константином Фотићем, да одржи „чврсту америчку политику према комунистима“, насупрот „британској еластичној политици према догађајима у Југославији“. У Барију је 1944. године дошао у отворени сукоб са војним представницима Велике Британије, а касније је одбио да призна владу Шубашића и да се стави у службу Титове команде. Послије извјесног времена запослио се у Војногеографском институту у Вашингтону, гдје је радио пуних деветнаест година, од 1960. до 1979. године.

Живан је био велики поборник Драже Михаиловића и Равногорског покрета у емиграцији и са својим братом Радојем био сарадник у неколико значајних листова. Био је ожењен Софијом, кћерком Бошка Чупића, индустријалца, поријеклом од војводе Стојана Чупића, а умро је 1. децембра 1984. у Сијетлу (САД) и сахрањен уз присуство породице и великог броја пријатеља на Српском гробљу у Либертвилу. Њихове две ћерке данас живе у САД. Живану Кнежевићу је суђено у одсуству за издају на Београдском процесу против Драгољуба Михаиловића. Осуђен је на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију цјелокупне имовине и на губитак држављанства. Рехабилитован је 2009. године. Истакао се као добар писац. Године 1979. издао је монографију „27. март 1941.“, а са својим братом написао је и књигу: „Слобода или смрт“.

„Живан Кнежевић се одликовао великом вриједноћом и увијек био у пуном радном замаху и стварању. И не само при крају живота, него од почетка, веома успјешног, војног позива у слободној отаџбини, као и за вријеме рата и послије у емиграцији. Даноноћно и неуморно сједео је за радним столом и пословао, истакао је, поред осталог прота Урош Оцокољић. Драган М. Сотировић је описао његов живот и рад у брошури ‘Путем традиције…“, а бројни аутори у својим прилозима и чланцима.

Живан је често путовао и у страним архивама, савезничким и непријатељским, проналазио нова документа, која се односе на војни и политички рад Југославије и на борбу Српског народа у вези са нашим ратним савезницима и у односу на рад непријатеља. И то је објављивао у емигрантским листовима и часописима или штампао у сепарат књигама. Било је опште знано да браћа Радоје и Живан Кнежевићи посједују богату архиву оригиналних, као и копираних, докумената и писама из времена рата и послије њега. Највећи број тих докумената је објављен у двема књигама историјског значаја – Живановој „27. март 1941“ и у заједничкој са братом Радојем „Слобода или смрт“, која је величанствено историјско дјело, не само по броју докумената, већ и по непристрасносном излагању догађаја, опису личности и изношењу неизвитоперене истине.

Живан је потпуно завршио још два нова рукописа на енглеском језику о нашој борби у великом минулом рату и о односу и држању савезника према нашој држави, Српском народу и према нашој борби. Такође, оставио је у сређеним биљешкама своје успомене, аутобиографију, која суморно садржи све што је у животу доживио, преживио и остварио. Његове успомене су врло интересантне са пуно описа необичних догађаја и слика у вези са породицом, фамилијом, као и са пријатељима. У њима су описи сусрета са бројним и познатим нашим и страним високим личностима. У раду је био као ријетко ко предузимљив и вриједан, крајње савестан и истинољубив, увијек поштен, пун неисцрпне енергије, истрајности и челичне воље. Настојао је да све што није тачно исправи, шта је недовољно речено да допуни и нејасно објасни. Био је вјеран друг и одан пријатељ. Средином 1984. у Вашингтону је провео два мјесеца у државној архиви и пронашао око 500 нових тек декласификованих докумената, са намјером да их ускоро објави.

Као изванредан официр, током мирнодопске и ратне службе, одликован је 13 пута. Међу његовим домаћим одликовањима су. Орден бијелог орла са мачевима 4. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда, Светог Саве и југословенске круне, а међу страним француска Орден Француског Ратног крста (Цроиџ де Гуере) и Орден Легион оф Мерит (Ленте части) и америчка Легија за заслуге трећег степена. Истом приликом, Орденом легије части првог степена постхумно је одликован и Дража Михаиловић. Живан је као „ратни злочинац“ у процесу Дражи Михаиловићу у Београду осуђен у одсуству на 20 година тешке робије. На тражење Тита америчко Министарство спољних послова одбило је захт.ев за екстрадицију, јер су били ув.ерени у невиност ђенерала и његових сљедбеника.

Према ријечима Јакше Ђелевића, Радоје и Живан Кнежевић били су кичма преврата од 27. марта 1941. године. И за нашу историју и историју демократских народа остаће златним словима записано да су ова два брата, по успјелом преврату предали власт новој Влади у којој за себе нису тражили никакве положаје. То је заиста и чудно и примјера вредно, када се зна да се на Балкану а и у цијелом свијету, у оваквим приликама ништа није спровело без борбе, крви и личних претензија. Обојица су били племенити борци за независност и слободу свог народа, али и за уједињење Југославије и за демократски живот у њој.

Познате су Живанове заслуге у помагању ЈВуО и Драже Михаиловића: Борба са Енглезима око дотурања оружја Дражи, оштри захтјеви за успоставу директне везе између Драже и наше Владе, а не да то иде преко Енглеза, његов неуморен рад на припреми инвазије преко Балкана, иако до ње није дошло, ревносно чување Дражиних телеграма, који данас служе као историјска документација. Као војни изасланик у Америци, у заједници са амбасадором Фотићем и капетаном – Равногорцем Бошком Тодоровићем, развијао је оштру кампању за сузбијање неистинитих и клеветничких, комунистичких лажи о Дражи. Захваљујући њему, у добром дјелу, предсједник Рузвелт био је ријешен да Дражи шаље помоћ, али је то Черчил спријечио. Живанове везе са америчким Министарством рата биле су драгоцјене за Дражу, иако је Михаиловић већ био издан и продат. На Живанов приједлог и амбасадора Фотића, предсједник Труман, посмртно је одликовао Дражу највећим америчким орденом, дајући му заслужено мјесто међу савезничким командантима. Одбијајући да служи Титу, самог себе баца на жртвеник отаџбине. Иако су Равногорцима били избројани мјесеци и дани, Живан и у таквој ситуацији ријешава да се падобраном спусти код Драже. Стигао је до Барија у Италији, да би од Енглеза био ухапшен. Радо би га предали Титу да Американци нису интервенисали и њега вратили у Америку. Радећи при америчкој војсци у Европи, поред публицирања у емигрантској штампи, марљиво је прикупљао грађу за књигу коју је објавио са братом Радојем. И добро позната књига „Слобода или смрт“ резултат је 30-годишњег рада и она је достојан споменик палим и живим Равногорцима. То је бијела књига Југославије, коју чак ни Титовци не покушавају да оспоре, јер то не могу.

На захтјев Љубице Кнежевић и Иване Кнежевић – Давидсон, које данас живе у Вашингтону, главном граду САД, Окружни суд у Београду је почетком 2009. донио рјешење о рехабилитацији њиховог оца Живана и поништењу пресуде у цјелини из 1946. Тиме је исправљена неправда којом је комунистичка власт њиховом оцу конфисковала цјелокупну имовину, одузела држављанство и у одсуству га осудила на 20 година робије и принудни рад.

Државни удар од 27. марта 1941. године један је од најкотроверзнијих догађаја у новијој историји, о којем се води полемика међу научницима. Поједини историчари мисле да је свргавање с власти кнеза Павла Карађорђевића била исправна одлука и да се тадашња Југославија тиме јасно одредила према нацизму и фашизму и сврстала на праву, побједничку и слободарску страну. Други сматрају да би рат био одложен, ако не и избјегнут.

А да ли би Хитлер оставио Југославију на миру или би је укључио у рат против СССР, САД, Француске, Велике Британије и осталих чланица Атлантске коалиције је остало велико питање без коначног одговора.