Исповијест Жељка Пантелића, официра ЈНА који је мучен и у два наврата умало убијен у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Држали су му цијев пушке у устима.

Бјесомучно га тукли.

Газили. Ударали кундацима.

Пљували по њему.

Бацали га као џак, па сјекли по врату.

Све је ово преживио Жељко Пантелић, бивши официр ЈНА, који је тешко рањен 2. маја 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, аутор књиге „Ничији војници – у сарајевском паклу 1992“, коју је написао у жељи да потражи одговоре на многа спорна питања о томе како је почео рат у БиХ.

Човјек који гледао смрти у очи и истој побјегао када су размјењивани заробљеници за Курир је говорио о мучним данима које су га као поручника задесиле у 26. години.

Рањен први пут

– Двије недјеље послије рођендана отишао сам у Сарајево и дошао у Кисељак. Требало је да се повучемо 15. маја. Паковали смо се, али су почели пуцњи. У општем нападу на објекат јединице ЈНА и дом ЈНА било је мртвих. Наредба је била да они у дому ЈНА издрже напад десет минута и да ћемо им ми притећи у помоћ – прича Пантелић, који је по функцији био командир ауто-вода 65. заштитног моторизованог пука, елитне јединице ЈНА. Живо се сјећа 2. маја, дана када је нападнут објекат у ком је био са пекарима, куварима и војницима који нису били специјалци, али су му били привржени.

– Било је 17 часова по подне када су ми запалили камионе с муницијом, мецима и „зољама“. Скочио сам са спрата на један од запаљених камиона и гасио пожар. Гађали су и нас кумулативном тромблонском мином и тада сам рањен први пут. Зарадио сам седам гелера у руци, рамену и глави. Једна жена ми је завојима пружила прву помоћ и вратио сам се на борбену линију. Убрзо је постигнут договор и прекид ватре. Ипак, друга страна мислила је да пуцамо, а само су се чули самодетонирајући меци у лименим сандуцима на којима је још тињала ватра – прича он и открива како је почео 3. мај, дан који му се одужио, могло би се рећи, попут године.

Мој џелат

– У седам ујутро је почео напад на заробљену групу код поште. Муслимани су напали и мимо примирја, између осталог сузавцем у великим количинама. Док је трајао напад на ту групу, водили су се преговори о безбједном изласку са Бистрика на Лукавицу. Стигла је онда депеша да ћемо бити нападнути иако је Алија Изетбеговић рекао да је он сам гарант да се људима у колони неће ништа десити – сјећа се Пантелић.

Формирала се колона, прошло је 15 возила, а онда је једна ватрогасна цистерна препречила пут. Био сам на крају колоне, а већ с почетком је почињао ужас. Ишли су редом. Један од њихових војника је скочио на хаубу и на наше људе испразнио цијели шаржер, било их је четворо. Из другог возила извукли су два војника и тројицу старјешина. Разоружали су их, бацили на асфалт. Лежали су на стомаку, а они су сипали метке по њима како су стигли. Једном су пуцали кроз главу, другом у стомак, трећем исто у главу. Кад су дошли до нас, извели су ме и тражили ми ратне сувенире. Ставили су ми цијев пиштоља у уста. Нисам се плашио. Осјећао сам се беспомоћно због издаје. Цијев пиштоља извађена ми је из уста кад је поред мене пролетјело голо мушко тијело. Скинули су једног заставника и шутарали га као да је лопта. Мој џелат ми није пресудио само зато што се прикључио иживљавању над њим – испричао је наш саговорник и додао да су ти нападачи били чисти разбојници јер су отимали новац, накит, ко је шта имао.

Не кољи га ту

– Одвели су ме у болницу Кошево и ставили у чекаоницу, која је свуда около била крвава. Сестра ми је чистила ране, а онда су ушла тројица. Рекли су јој да престане, извели ме и почели да ме туку. Био сам полусвјестан од удараца кундацима и тако су ме возали, не знам колико дуго. Везаног ме возили, газили ме, пљували, ударали кундацима. Како је ко стигао. Стигли смо на неку локацију, а они су ме окачили везаног да висим, да свако може да ме удари. Један ме је питао, док је читао војну легитимацију, шта сам. Рекох, муслиман сигурно нисам. Тад је извадио велики нож да ме сјече по врату. Рекао је, сад ћу да ти покажем како балије сунете. Наишли су неки у плавом и рекли да ме не коље ту, него да ме води позади – присјећа се мучења, а потом и онога што је услиједило – тренутка кад је мислио да је готов.

– Одвели су ме пред неки зид. Гурали ме, једва сам ишао. Десна нога била је у хематомима. Дошла је нека група војника. Чуо сам командну групу: „Нишани, готовс!“ Један је командовао: „Пали!“ Видио сам јаку свјетлост и пао. Кад те стрељају први пут, не знаш да ли си мртав. Нисам знао шта осјећам, шта је та свјетлост. Послије 30 секунди зачуо се смјех, а онда опет батине. Знао сам да сам жив чим сам осјећао бол. Почео да повраћам и губим свијест, убацили су ме у возило, однијели у фискултурну салу и избацили као џак. Свађали су се ко ће да ме носи. Неко је рекао: „Ви сте га убили, ви га носите!“ Знам да ме је послије неко уз степенице вукао у шаторском крилу и да сам ударао у степенике главом, рукама, ногама, а онда су ме опет само бацили – говори он. Сјећа се, каже, да је покушавао да схвати гдје је.

Мислили су да сам мртав

– Лежао сам полусвјестан, не знам колико дуго. Сви су мислили да сам мртав. Кад сам скинуо мараму с главе, почели су да ми прилазе. Био сам толико унакажен да су сви мислили да ћу умријети. Два пута су ме потом у неки подрум одводили и враћали опет пребијеног. Нису престајали са иживљавањем – говори он. Да ли ће се жив спасти, није знао, јер нису хтјели да га размјене, иако су аутобуси долазили за размену. Ипак, успио је да се докопа слободе. – Замолио сам моје војнике да ме спусте у купатило. Видио сам аутобусе. Рекао сам да морам да побегнем јер нећу преживјети. Рекли су ми, убиће вас. Али ризиковао сам. Скинуо сам блузу и помјешао се с масом. Носали су ме, гурали. Неко је викао: „Држите поручника!“ Тад сам и ја добио неку снагу. Чим сам дошао до буса, бацио сам се на под, сакрио и тако спасио – каже и додаје да је на поду аутобуса спаса изгубио свијест, а пробудио се потом на сједишту. Одвели су га потом у стационар, на зубарској столици вадили су му гелере, а један је остао и до данас у њему. Пантелић је седам година писао књигу, јер као преживјели оданде има шта да каже. А сјећања су јака, и боле и дан-данас.

Послије 30 година

Упознао сам човјека који ме је вукао полумртвог.

На једној у низу промоција своје књиге, 4. марта ове године у Кули Жељко Пантелић упознао је човјека који га је носио тешко рањеног.

– Примјетио сам човјека који се шетао лијево-десно на крају сале. Кад сам причао о томе како су ме мучили муслимани и извели ме на стрељање, почео је да плаче, окренут леђима мени. Кад сам причао да су ме носили полумртвог у фискултурној сали, окренуо се и рекао: „Ја сам те носио.“ Настао је мук у сали. Име му је Бојан Баланџић. Чули смо се потом и испричао ми је да ме је он носио једном из подрума кад су ме затварали и тукли. Сјећа се он свега, мене унакаженог…

Ничији војници

Књига која описује злочине

Жељко Пантелић, преживјели припадник ЈНА, годинама је сакупљао информације и написао књигу коју је назвао „Ничији војници – у сарајевском паклу 1992“. Каже, то име књижевно дјело добило је јер су старјешине гледале шта се дешава војницима, а нико ништа није могао, као да ничији нису ни били. Податке за књигу почео је да прикупља 2014. године, али ју је завршио тек 2021. У питању је књига о почетку рата у БиХ, уз детаљан опис злочина почињених у „случају Добровољачка“ и посебан осврт на одговорност тадашњег политичког и војног руководства СФРЈ, а у ужем смислу то је аутобиографска прича о јединици у којој се Пантелић налазио – 65. заштитном моторизованом пуку.

Убили су га јер није хтио да преда пиштољ

У „случају Добровољачка“ убијена су 42, а рањена 73 војника, официра и цивила Србина ЈНА. Међу њима је био и Будимир Радуловић, отац Саше Радуловића из покрета Доста је било. Покојни Будимир био је љекар и пуковник ЈНА, и био је у истој колони у којој и саговорник Курира Жељко Пантелић. – Прије него што је мени стављена цијев пиштоља, у неколико возила испред мог сједио је отац Саше Радуловића. Тражили су му да преда свој пиштољ. Одбио је и упуцао га је једним метком у главу дјечко који је био стар свега 18 година – испричао је наш саговорник.

Ампутирана му ногаа

Жељко Пантелић је и послије тешког рањавања наставио живот, не сањајући да ће му се десити нова трагедија. Године 2011. ампутирана му је нога послије тешке саобраћајне незгоде коју је доживио као мотоциклиста: – Склонио сам се жени која је претицала. Ипак, она је окренула волан према мени, сустигла ме на ивици канала, ударила ме и изломила ми ногу и руку. Нога ми је ампутирана три дана, потом је два пута краћена. Данас носим протезу. Рука ми је функционална са 60 одсто. И тако сам прошао цијелу Србију само да бих нашао информације за књигу.