НОВОСТИ

Напад на све што је српско вијековима траје

15/07/2021

Међа балканска крвљу је натопљена. Трава кости прекрива, крв ријекама плута, а суза мајчинска годинама очи пуни.

 

 

Вијековима иста нам је судбина. Као да смо грешни рођени да синове на бојиштима губимо, за отаџбину дајемо, да би нас свијет прогласио геноцидним, крвницима и злочинцима. Да мајка у црнини за живота кука и ‘мјесто херојем, сина злочинцем да јој називају.

Е земљо српска, мати наша, као да ти је тло уклето. Земља твоја црна животе је узимала, хероје си гутала, мајке, сестре и жене у црно завијала. Док ти крвљу натопљена вијековима јуначки стојиш, нас каменују. Каменују нас и они који знају и не знају. Суде нам без пресуде, суде нам они којима се треба судити, судем нам они који су највише криви!

Одлучише неке силе некад давно да укрсте копља, да крену оштрицом под вратове, да недужни народ највећу цијену плати. Комшија душман постаде, међа се дијели на „наша“ и „њихова“, а на истој се тој међи још јуче скупа веселило, а онда се пиштољ потегао на оног кога си братом називао и парче хљеба дијелио.

Зар српску мајку дијете рођено у гробу исто не боли? Зашто је то српски живот толико безвриједан?

Смрт је смрт, а мајка је мајка и свака суза исто боли!

Свака годишњица тежа је од претходне, а сваке године Срби су већи злочинци него претходне.

Оно што је под земљу отишло, не враћа се. Нема те правде, тог суда и те силе која ће дијете мајци и мужа жени да врати. Храните ли се том злобом годинама? Ублажава ли вам то бол? Спавате ли мирно кад проклињете један народ?!

Не прича се о прекланим српским вратовима, о убијаној дјеци, о одузетој части дјевојачкој. О томе се не прича, али нас куну на сва звона. Истину ми знамо, мртвима смо спокој дали и мир вјечни.

Дођу тако сваке године дани кад смо већи злочинци него иначе, кад нас се проклиње више него иначе, кад жртве на наш рачун приписују. Прође и то, не поколеба нас у вјери и намјери да оправдамо јуначко поријеко, да очеве у гробовима освјетламо, да им и на оном свијету до знања дамо да смо крви јуначке и јуначкога рода.

Хероји, свијећу вам палимо и у тишини плачемо, док нам се у леђа ножеви неправде забијају. Знамо за шта сте се борили и за шта се ми и даље боримо. Пуно је живота ова земља дала и прогутала да би нам неко тамо деценијама судио и на злочиначкој клупи држао.

Аутор: Милица Кресојевић

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести