04/06/2021
На крају обављеног чина, свештеник нам је саопштио да то чини како би нас заштитио од логора смрти, а наша је обавеза да редовно долазимо недјељом на мису, а ми млади да се укључимо у црквени хор.
Други дан, 3. августа 1941. године, послије звјерског стријељања наших најмилијих, поручује католички свештеник Шеремет, да према распореду долазе породице на превођење у католичку вјеру, која је виша од православља. У јутарњим часовима одлазе породице Праћа, Лазић и Кристина Петковић, пјевачица.
Стижемо у цркву излуђени, понижени и увријеђени и клечимо испред олтара. Свештеник одржава мису и дијели нам крунице да се тако молимо Богу и наглашава да то чини да нас спаси од логора смрти иако смо хришћани. Свештеник нас причести по католичком обичају: „Здраво Марија, милости пуна, Господин са тобом“. Захтјева од нас да редовно долазио на мису, а ми млади да се укључимо у црквени хор са католичком децом. Пуни страха прихватили смо његово наређење.
Мису је с времена на вријеме прекидао један дјечаћић, од двије године, Радослав – Раде Лазић, урликањем и плачем, што је одзвањало у цркви. На питање свештеника зашто дијете плаче, ја и моја сестра Борка одговарамо: „Али мали Раде све више рида и све нас још више растужује.“
На то питање нема одговора, јер је наређење Павелића и усташке власти да Србе треба побити, нешто превести у католицизам, а нешто протјерати у логор. Враћамо се кући. Утјехе нема него редовно долажење недјељом у цркву са својим добрим другарицама и друговима и молимо се Богу по њиховом католичком обичају.
Овдје желим да подсјетим и на судбину Радослава Лазића. Проф. др Радослав Лазић, угледни редитељ, театролог, професор Универзитета, данас живи у Београду, познат као угледни xуманиста, научник и писац, и до краја живота ожалошћен непреболном трагедијом геноцида над српским народом, од стране хрватских и муслиманских усташа злотвора, јер је на Шушњару у Санском Мосту, 1. и 2. aвгуста 1941. изгубио оца Панту, шефа жељезничке станице и два брата, Бранка и Обрада – Свилу, ученике приједорске Гимназије. Данас, послије 72. године од њихове трагедије, недавно је разбијена и уништена спомен-плоча с њиховим часним именима, на стравичном гробљу Шушњар, од стране звјерских потомака из Федерације Босне и Херцеговине.
Извор: СРБИУБИХ
19/01/2025