Српски народ је као најрођенијег прихватио Светог Николу из Мале Азије, скромног и доброћудног чудотворца, покровитеља сиротих, путника, бродара и рибара.

Он је провео живот у 4. вијеку на око 2.000 километара од Србије, која је крштена тек неколико вијекова касније, али у нашем народном предању и легендама усвојен као „домаћи“ светац, пишу Новости.

Наши научници покушавају да открију зашто највише српских породица Светог Николу сматра својим небеским покровитељем и обиљежава данашњи Никољдан као крсну славу.

– Средњовјековни документи показују да је већ тада свјетовно име Никола међу Србима било често, док је код Грка било резервисано за црквене достојанственике – каже византолог др Предраг Коматина.

– Неколико младих историчара управо истражује како се култ Светог Николе проширио и необично снажно укоријенио међу Словенима, нарочито међу Србима. Немањићи су били највећи дародавци катедрале у Барију гдје су 1078. пренесене светитељеве мошти из цркве у Мири, у малоазијској области Ликији, гдје је био епископ.

У средњем вијеку је владало увјерење да је Свети Никола изгледао баш као лик на икони коју је поклонио Стефан Дечански.

– Ова је икона задивљујуће дјело, због чега из многих дијелова свијета у Бари долазе важне личности да начине копије, пошто је владала фама да је настала према старој слици Светог Николаса на коју је набасао онај трговац, а била је насликана уживо, према стварном изгледу светитеља – забиљежио је језуита Антонио Беатило, хагиограф Светог Николе и хроничар катедрале у Барију из 16. вијека.

– Велика икона краља Уроша (Трећег Дечанског) чува се са великим обожавањем у Тајној капели са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ријетким приликама када настане велика суша, или се десе превелике кише. И право је чудо видјети да увијек, када се велика света икона изложи народу који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.

Мошти Светог Николе су, на препад, у вријеме византијско-арапских ратова у 11. вијеку, отели морнари из Барија из православне византијске цркве у Мири. Нешто касније, у исту цркву су банули и венецијански пљачкаши, који су из ње такође узели дијелове скелета.

Вијековима је трајало спорење свештенства из Барија и Венеције, ко има праве свете мошти. Да би се спор разријешио, у помоћ је 1953. позвана наука. Отворен је саркофаг у Барију, а професор др Луиђи Мартино је детаљно анатомски и антрополошки проучио кости. Утврдио је да лице приказано на икони која је била власништво Стефана Дечанског у потпуности одговара изгледу особе сахрањене у гробу!

– По грађи лобање и скелета, светац је припадао бијелој кавкаској медитеранској раси, коју карактерише средње висок раст и тамнија кожа. Имао је високо чело, повијен нос и костур просјечне грађе – забележио је др Мартино.

Антрополог је утврдио да је Свети Никола био висок 167-168 центиметара, а оштећења на његовим зглобовима, кичми и грудној кости, као и задебљања лобање протумачио је као посљедице мучења и дуготрајног боравка у хладној и влажној тамници, о чему говори и светитељево житије. Антрополошко проучавање моштију указало је да је светац био вегетаријанац.

Најстарију чудесну икону са оригиналним портретом Светог Николе, по Бетиловим ријечима, извесни „трговац Вандал“ пронашао је у Малој Азији, одакле ју је донио у Африку „да му чува добра“, што свједочи да је био хришћанин. Одатле је света слика непознатим путевима стигла до Србије и Стефана Дечанског, који је дао да се направи њена вјерна копија коју је поклонио катедрали у Барију.

Трговац је по Беатиловом запису, припадао германском племену Вандала које је заиста у раном средњем вијеку заузело дио Африке, али је већ у 6. вијеку оно било потпуно расељено или асимиловано. Предање би могло да се назове измишљотином, да неки средњовјековни аутори нису користили називе Венди, Вандали, Скити и за именовање Словена, које је од 7. вијека Византија масовно пресељавала са Балкана у Малу Азију. Међу њима су били и Срби који су основали велики град Гордосербон и живјели у Сервохоријама – „српским насељима“ управо у области која је била центар Николиног култа!

Неки од малоазијских Словена су током ратова прелазили на страну Арапа, који су их називали Сакалиби, а документи свједоче да су их насељавали од Сирије до Северне Африке. Наука до сада није обратила пажњу на причу о „трговцу Вандалу“ који је вјероватније био малоазијски Словен из колонија досељеника са Балкана. Многи византолози сматрају да су и послије пресељавања опстајали контакти између сународника и рођака на два континента. Ту би можда требало тражити и објашњење зашто је међу Србима тако раширен и снажан народни култ „домаћег“ светитеља Николе из малоазијске Ликије.

– Хипотетички то није немогуће, ову везу би свакако требало истраживати – сматра историчар Александар З. Савић. – Историјски потврђене везе Словена са старим центрима хришћанства у Малој Азији су биле веома значајне и јаке.

О снази култа Светог Николе код Срба већ у 12. вијеку свједочи податак да је Стефан Немања, чим је постао удеони кнез, у његову славу подигао прву задужбину, манастир у Белим Црквама, данашњој Куршумлији.

Када је Свети Сава почетком 13. вијека оснивао епископије тек формиране Српске цркве, њихова сједишта су била најчешће у храмовима посвећеним Богородици, а затим Светом Николи. Катедрала у Барију, гдје су 1078. пренијете чудотворне мошти добијала је баснословне дарове од српских средњовјековних владара, од Немање до Душана. О томе свједоче детаљни овоземаљски инвентари, који наглашавају улогу краља Милутина који је крипту са светитељевим моштима дословно опточио сребром и гламом, легуром сребра и злата. У пописним књигама наводи се:

– Два велика сребрна канделабра људске висине са дјелимично позлаћеним стубовима и по пет великих позлаћених сребрних кракова који су начињени од сребра краља Уроша… Једна велика сребрна кула са звоницима емајлираним плавим емајлом и сликама распећа, Светог Николаја и Блажене Марије Богородице и краља Уроша… Велика часна трапеза од сребра… са сликама светитеља потпуно украшена по горњој површини и поклопац од сребра цијели са сликама светих отаца сред четири јеванђелиста и цртежима мјесеца и звијезда. Иза те чесне трапезе налази се плоча на којој је једна колона… поклопац цијели од сребра украшен сликама блаженог Николаја и светитеља са девет јабука од позлаћеног сребра које се налазе на тој плочи…

Од „цезара Склавиније“, како су у Барију титулисали цара Душана, у катедралу су као дарови стигли и:

„Једна позлаћена кула коју је дао цезар Склавиније са четири емајлирана звоника и двоглавим црвеним орловима и два змајева крила о два дубока сребрна ланца… Велика сребрна лампа тежине шест либри и 10 унци дар цезара Склавиније са скупоцјеним и племенитим ланцима од сребра од шест либри и десет унци… Лампа са сребрним ланцем дар Цезара Склавинија са 112 позлаћених апостола…“

Због вриједних српских дарова катедрала у Барију је сматрана чудом свога доба, а захваљујући Немањићима она и данас има православну капелу.

Српско народно предање сматра Светог Николу за заштитника путника, лађара и рибара. Ово народно вјеровање почива на епизоди из црквеног житија када је Никола, као обичан ходочасник, кренуо бродом у Свету земљу. У једном тренутку угледао је сатану како сјече ужад једара и подиже страшну олују. Путници и бродари су били очајни, а онда се десило чудо: молитва смиреног светитеља је смирила и растерала облаке.

Занимљиво је да је Свети Сава пловећи ка Светој земљи, на исти начин као и Свети Никола зауставио олују коју је изазвао нечастиви и спасао путнике. На икони која се под редним бројем један чува у Народном музеју у Београду представљени су Свети Никола и Свети Сава, при чему га старији светитељ дјелимично заклања, као да хода испред њега, да је његов претходник.

Народно веровање да је Свети Никола заштитник убогих потиче из његовог житија које наводи да је овај светитељ продао породично имање да би помагао невољницима.

Најдирљива је прича о помоћи сиромашном оцу који је имао три прелијепе младе кћери стасале за удају, али просци, по тадашњим обичајима, нису хтјели да их узму без мираза. У ствари, породица је била толико сиромашна да им је претила смрт од глади. Очајни отац је одлучио да подводи кћери, да би зарадиле за преживљавање, али Свети Никола је то сазнао и продао имања, а кесе злата за дјевојачки мираз ноћу је, кришом, убацивао у кућу сиромаха.

Ако вас ова прича подсјећа на новогодишњу бајку, у праву сте. Онај симпатични Дједа Мраз који дјеци у новогодишњој ноћи доноси поклоне је у ствари Свети Никола, чији је хришћански идентитет у модерним временима избрисан комерцијализацијом.