Наше наивне претпоставке да стално напредујемо, често демантују свакодневни догађаји, али и научници који нас враћају у прошлост. Овога пута крећемо у легендарну Винчу, београдско приградско мјесто гдје је рођена истоимена култура по којој смо познати у свијету.

У Винчи имали централно гријање

Саговорник нам је кустос Драган Јанковић, археолог који са много љубави прича о својим Винчанцима који су постојали на овом простору у доба неолита, прије више од седам хиљада година. Када га пажљиво слушамо, чини се да смо у многим својим навикама знатно лошији од њих…

КУЋЕ И КОМФОР

Остаци кућа које ископавамо на налазишту показују да су у неолиту људи имали врло високу културу становања – каже Јанковић.– То поткрепљујемо остацима кућа које су имале површину од 20 до 80 квадратних метара, имале су од двије до пет соба, а на зидовима термоизолацију. Малтерисане су смјесом од лесног блата и пљеве. То је данас „хит материјал“ у градњи ексклузивних кућа. Тако се испоставља да су Винчанци прије толико много миленијума користили материјал којим се данас граде најскупље куће. Житељи овог насеља су на кућном поду имали дрвене греде, између којих су, опет, наносили слој блата и пљеве, а завршно, изнад њега стављали су слој глине коју би додатно углачали. Тако би добијали исполиране патосе које су лако одржавали.

– У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. године прије нове ере нисмо налазили огњишта, што значи да су они још у то вријеме имали затворене пећи – додаје Јанковић све невјероватније податке. – У свакој кући смо пронашли по једну пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за гријање. Куће су прављене у низовима, стварајући својеврсне улице, и све су имале исту оријентацију, од сјевероистока ка југозападу. Занимљиво је да су између њих постојали само уски пролази, широки око 1,5 метара, односно да куће нису имале окућнице, нити дворишта.

Ова чињеница, уз друге детаље указује на то да је Винча у неолиту била прво градско насеље. Њени житељи бавили су се и трговином. Остају нам питања која Јанковић ниже једно за другим: зашто су људи у неолиту имали вишу културу становања него у нека каснија времена, па чак и у средњем вијеку, иако су живјели хиљадама година раније?

– То је за многе збуњујућа чињеница. Зашто је дошло до толиког пада код каснијих култура – пита се наш саговорник и нуди одговор.– Објашњење је да током цијелог неолита није било већих сукоба, односно ратова, и да је цијели тај период познат по најдужем трајању мира у историји људске цивилизације. То је доба од 6.500 до 4.300 године прије нове ере. Око 2.000 година није било рата!Археолози ово поткрепљују чињеницом да су сва насеља из тог времена грађена на отвореним просторима, без икаквих озбиљнијих одбрамбених фортификација. Такође, током археолошких ископавања нису наишли ни на какве остатке оружја.

– У средњем вијеку, пет хиљада година касније, када гради кућу, човјек првенствено размишља о заштити. Он је све подређивао одбрани од евентуалног агресора. А у неолиту, он је првенствено размишљао о комфору.

Говорећи о винчанској култури, не причамо само о овом јединственом насељу, као и насељима која су се простирала на значајном дијелу површине данашње Србије, већ и о једном сасвим нестварном времену, које многима није познато, а још мање им је јасно.

– Управо то вријеме велики римски пјесник Овидије назвао је „златним вијеком људског рода“ – подсјећа Јанковић. – Просто је фантастично да је у Античко доба постојала свијест о том, њима далеком времену. Винчанска култура постојала је миленијумима прије Овидија, а писаних трагова које би Римљани могли да користе – није било. Ипак, постојала је јасна свијест о томе да је некада постојало такво вријеме током којег људи нису војевали и међусобно се убијали.

ДУХОВНА КУЛТУРА

Прастари Винчанци су били врло развијена духовна цивилизација. Према мишљењу научника, имали су своју митологију, а на основу археолошких налаза не може да буде уочена било која врста доминације. Није било ни матријархата ни патријархата, односно није постојала институционална доминација једног пола.

– Људи из неолита су освојили све вриједности којима савремена цивилизација тежи: животу без рата и без доминације! Зато прича о њима није само прича из далеке прошлости, већ и прича наше будућности.

Наш саговорник отворено закључује да „ми тек треба да усвојимо неке вриједности које су они већ тада освојили“.

– Мени је то на неки начин „дирљиво“ – колико савремени човјек уопште не прихвата чак ни могућност живота без рата и доминације. Тако нешто модерни човек сматра утопијом.

– Међутим, ако је једном нешто постојало, онда то није утопија – изричит је Јанковић.- То је нада да је могуће да нешто слично поново заживи. Логично је да се запитамо зашто су људи у неолиту живјели без ратних сукобљавања, а наш саговорник наводи више разлога за то. Винчанци су почели да се баве и пољопривредном производњом хране, па су ловишта престала да буду стратешки простор, односно више нису била ограничени природни ресурс кога треба бранити. Ко год да је хтио да се бави пољопривредном производњом, могао је да искрчи одређену површину и да од ње направи обрадиву. Постојали су неограничени природни ресурси, па није било потребе за борбом за превласт над њима.

– Појављују се вишкови хране и других производа, а они омогућавају развој трговине. Логика оног времена била је да онај човјек преко брда, као и онај преко ријеке, није могући непријатељ, већ је потенцијални купац. И апсолутно је добродошао.

Дабоме да би било погрешно идеализовати то вријеме, и тадашњег човјека, али су у том и таквом друштву очигледно постојале неке вредности које су данас нама недокучиве.– Јасно је да је и у то доба било насилних људи, јер је то у бити човјека као врсте – објашњава научник.

– Међутим, у њиховом систему вриједности насиље је било готово неприхватљиво и они су успјевали да маргинализују све оне који би насиљем хтели да дођу до оног што им не припада. А погледајте наш данашњи систем. И данас је у нашем систему вредности насиље званично неприхватљиво, међутим нисам баш сигуран да је тако. Данас су ратови постали легитимно средство за остваривање циљева.

НОВО, ЛОШИЈЕ ДОБА

Шта се догодило са овом културом и шта ју је одагнало са историјске сцене? Једно ново доба које је услиједило послије неолита.
– Носиоци винчанске цивилизације су први у свијету топили бакар. А он је, опет, био толико вриједан и скупоцјен, да се њиме искључиво трговало. Вичанци су га посматрали као трговци, а не као технолози. И тада су отворили Пандорину кутију. Простори на којима се налазе рудници бакра постају стратешки простори, а бакар огроман природни, али и стратешки ресурс. То је довело до потребе да се контролишу простори на којима се налазе рудници. Тако настају сукоби, али и помјерања, односно сеобе ондашњих племена.

Полако креће бакарно, а за њим и бронзано доба и на свијету је све више оружја. Метал и његова масовна производња омогућавају стварање огромне количине оружја и оруђа.

А мучено човјечанство схвата да су отимачина и рат много бржи начин зараде. И ето, тако остаде до дана данашњег… А стручњаци се ипак надају да ћемо једном да досегнемо до оних вриједности винчанске културе које су једном давно постојале.

Благо вама…

Прије неколико година стручна група италијанских археолога посјетила је налазиште у Винчи, и тада су дуго разговарали са Јанковићем. Размијењена су многа стручна знања, па ипак једна реченица је остала урезана у памћење нашег саговорника.
– Замислите, Италијани, на чијем простору се налазе најважнији остаци старог Рима, људи чији археолози увијек имају препуне руке посла, послије посјете нашем локалитету рекли су ми: „Благо вама, ви имате Винчу! Завидимо вам“.

СВЈЕТСКИ ПУТНИЦИ

Трговачки путеви наших предака из неолита данас изгледају невјероватно. Наш Винчанац одлазио је до Карпата, тамо узимао обсидијен, вулканско стакло, који је веома оштар и који је, када се разлиста, био изузетно оштро сечиво. Са њиме је одлазио пјешице низ Мораву до Егеја и доносио накит, чије остатке данас археолози ископавају на налазишту, баш као и предмете из Средње Европе.

– Са Авале су доносили цинабарит, који је продукт руде живе и од њега су добијали црвену боју којом су фарбали тканине. А таква боја била је у оно вријеме изузетно драгоцјена, наводи портал „Историја и мистерија“.

НЕОЛИТСКИ ОСТАЦИ

Винча није једино налазиште из доба неолита у Србији. У Београду и његовој околини „успомене“ на житеље из овог доба, око пет миленијума прије Христа, остале су „посијане“ на Калемегдану, Бањици, у околини Младеновца и у Барајеву. Археолог Адам Црнобрња лоцирао је изузетно налазиште у Стублинама код Обреновца, које је вриједно посебне приче, а са друге обале Саве, оваквих мјеста има и у околини Јакова.

– Наши преци из Винче су први топили бакар – додаје Јанковић. – То откриће говори да прва металуршка револуција није настала на Блиском истоку, како се донедавно мислило, већ управо на овом, нашем простору.

РАШИРЕНЕ РУКЕ

Фигурине које су током протеклих сто година ископане на налазишту у Винчи изузетне су због много разлога. Све оне приказују ликове са великим очима, што означава пажњу и бригу, а готово све имају раширене руке.

У доба када ратови нису постојали, раширене руке симболизовале су срдачност и добродошлицу према свима који би „ушли у видокруг“ наших Винчанаца.

ВАСИЋ, ХАЈД И „ЛЕЈДИ“

Милоје Васић је наш први школовани археолог који је титулу доктора ове науке стекао у Њемачкој. Управо он је одлучио да у Винчи започне ископавања 1908. године, гдје је открио ово спектакуларно налазиште.

Васић упознаје Британца Чарлса Хајда, који почетком 20. вијека у Бирмингему води свој часопис и који у то вријеме слови као велики поборник слободе штампе. Будући да је био добростојећи, заинтересовао се за Васићев рад и ријешио да му помогне финансијски како би могао да допре до београдског неолита.

Посредник у овом послу била је Кетрин Браун, Енглескиња која је словила као велики пријатељ Срба, па је остало предање да је једна од најљепших фигурина које је Васић ископао управо због ње понијела име „Лејди“.