Знаменити Врањанац, чија су дjeла недавно откривена, Михајло Стевановић – Цупара, одиграо је велику, ако не и кључну улогу за коначно ослобођење хришћана јужних крајева од Турака. Био је први српски инструктор специјалних снага, као и обавjештајац.

Михајло Стевановић – Цупара

У врањском Казанђолу војним вештинама подучавао је чак и Гаврила Принципа. За њега кажу да је из Врања кројио свjетску историју.

Цупара или бата Миле, како су га Врањанци звали, био је изузетно интелигентан, виспрен, физички спреман човек. Завршио је Учитељску школу и у то вријеме, када се развијала борба српског народа за коначно ослобођење од Турака, постао је управник Учитељске школе.

„Тада и Живојин Рафаиловић долази послом у Врање и ступа у контакт са Цупаром. Њих двојица почињу да раде на националном ослобођењу Србије“, прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.

Из турског конзулата у Врању, који је постојао од 1878. године, једном до два пута недјељно слата су писма – извјештаји турском амбасадору у Београду. Тада на сцену ступају виспрени Врањанци, Миле Цупара и Мита Атан (Димитрије З. Стојковић) заједно са Живојином Рафаиловићем и упуштају се у највећи обавjештајни подухват тог времена.

„Ова тројица су примјетили да писма на пошту носи гаваз, почасни стражар турског конзулата Ага Муса, Србин потурчењак. Да би Ага Муса дошао од турског конзулата, морао је да прође бар десетак врањских дућана. Мангупско друштво примjетило је да је Ага Муса заљубљен у Српкињу, ћерку чувеног врањског бојаџије Аритона Николића“, прича Антонијевић.

Објашњава да су осмислили тактику – предложили су Ага Муси да им дозволи да на кратко отворе и прочитају о чему конзул пише Београду, а да ће заузврат све учинити да се ожени Српкињом.

„Ага Муса је одмах пристао. Више од годину дана врањски обавjештајци читали су конзулова писма. Прочитали би писмо, поново затворили воском и послали Агу Мусу да однесе на пошту. Конзул је у једном тренутку посумњао на свог гаваза, а српски обавjештајци су то већ знали. Били су фер и обавjестили су Мусу да му се спрема невоља“, каже Антонијевић.

Напомиње да се Муса вратио у православље и оженио се Српкињом у коју је био заљубљен. Оцjењује да је то био највећи обавjештајни подухват тог времена у Србији. Извештаје ове тројице „мангупа“ курир је носио директно у Београд, обавjештајном одjељењу српског Генералштаба.

Извршни одбор четничког покрета у Врању 1903. формиран је у основној школи у којој је Миле Цупара био управитељ.

„Виђени Врањанци, њих тридесетак, схватили су да ако желе у борбу морају да буду спремни и оспособљени. Тако Миле Цупара постаје први инструктор специјалних снага, односно први четнички инструктор“, казује Антонијевић.

Објашњава да се обука изводила у врањској клисури Казанђол, као и да се Миле сам сналазио и набављао тактике и начине герилске борбе.

„Тада није постојао уџбеник из кога је могло да се учи, него је разговарао са старим ратницима, прикупљао искуства и тако направио врло делотворан начин обуке. Она се састојала у руковању пушком, камом, бомбом и од техника ручне, односно блиске борбе“, прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.

Цупара је погинуо је у саобраћајној несрећи тридесетих година прошлог виjека. Поуздано се не зна година његове смрти. Антонијевић каже да у Врању више нема Цупара, као и да је врањска црква пре неколико година продала његов гроб.

„Замислите само како би се Енглези, Американци или Французи старали о гробу таквог јунака. А ми смо имали специјалне снаге 36 година прijе Енглеза и 37 година пре Американаца. Михајло Стевановић Цупара је национални херој, а Србија то и не зна!“, поручује Антонијевић.