Историја је најбољи показатељ колико је крсна слава битна за наш народ. У тренутку када је занемаримо настаје и већина проблема данашњице, али када се бар на кратко осврнемо иза себе онда од ње добијамо најљепши поклон, а то је свијест.

НАША ЈЕ ДУЖНОСТ ДА ЧУВАМО ТРАДИЦИЈУ И ДУХ!

Када погледамо у њу, опет ћемо наћи крсну славу али ћемо наћи и имена која су је славили па неодвојиво иду уз њу. За списак од тих имена би била недовољна и најдебља књига на овоме свијету али ако би почели да читамо имена попут Светога Саве, кнеза Лазара, деспота Стефана, Ава Јустина Поповића, патријарха Павла, митрополита Амфилохија дошли би до нас данас.

Дошли би до наше окућнице и наше славске свијеће која гори испред свете иконе коју гледамо сваки дан и која нас годинама чува, као што је и чувала наше претке.

Није наш избор, него је наша дужност да чувамо традицију и дух који су нам оставили наши преци. Једини избор који имамо је да ли ћемо их се одрећи или ћемо наставити путем који су нам оствили у аманет.

Обичај је да се крсна слава преноси са кољена на кољено, са оца на сина. На основу ове дуге традиције, лако се могло закључити које породице потичу од истог претка. Ако славе исту славу, онда су од истог претка; али су се породице током времена и расељавања удаљиле.

Ако се синови ожене и остану у очевој кући, онда сви заједно настављају да славе истог свеца. Међутим, ако један син заснује своју породицу у другој кући, он треба у свом дому да има сопствену славу. Данас су се млади људи превише опустили и спремање крсне славе доживљавају као превелику обавезу. Да би им било лакше, они из својим кућа на дан славе долазе у родитељску и тако је прослављају. Овакве славе опстају док су им родитељи живи, а након тога млађи најчешће више ни не празнују. Што је потпуно погрешно.

Kако се преузима крсна слава од оца?

Слава је заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито дјеце. Зато се савјетује свим младима који заснивају своје породице да преузму славу од оца или да одаберу властито крсно име.

Прве године након оснивања властите породице, син долази на очеву славу. Kад се колач исјече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и дјецом дуго у здрављу слави крсну славу. Син носи дио колача кући, подијели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави свог свеца заштитника у свом новом дому.

Kако сами да одаберемо крсну славу ако немамо, или из неког разлога не желимо да славимо славу предака?

Људи који, пак, немају своју крсну славу могу је прихватити другачијим путем. Kрсна слава зове се још и крсно име. Ово вјероватно потиче од времена када се први предак крстио на дан неког светитеља и узео да га празнује као славу дома, па су и остали потомци кроз године и вијекове ово прихватили као крсно име породице. Ако немате такве претке, ви можете узети свеца на чији дан сте крштени, или (ако нисте крштени) одабрати свети дан када ћете се крстити па узети тог светитеља за крсно име.

Неки људи бирају славу тако што сами одаберу свеца који је због нечег у њиховом животу значајан – ако им се нешто десило лоше или добро, па им је тај светац помогао, даровао им нешто или их ослободио некакве невоље… Онда тог светитеља бирају као заштитника куће и породице. У договору са парохом, на овај начин, можете изабрати сами светитеља ког желите и празновати вашу крсну славу.