Куновичка битка може се сматрати једном од највећих побједа Срба против Турака у средњем вијеку. Одиграла се недалеко од Ниша у зиму 1444. године између српске војске и Турака у близини данашње жељезничке станице Црвена Река, планине Куновице (Суве планине) током похода који су предводили угарско-пољски краљ Владислав и српски деспот Ђурађ Бранковић.

Куновичка битка

Ова побједа се сматра непосредним узроком обнове српске деспотовине. Крајем фебруара 1443. на Угарском сабору у Будиму и уз подршку властеле, и неких пољских великаша, као и деспота Ђурађа одлучено је да се крене у поход. Највећи заговорник, покровитељ похода био је управо српски деспот који је поднио највеће трошкове сакупљања, опремања војске које је самостално финансирао и обезбиједио готово преко половине војске са простора Србије. Деспот Ђурађ није штедио средства, за опремање цјелокупне војске. Хришћанска војска је бројала према неким процјенама око 25 000 ратника, којој се касније придружио влашки војвода Влад Цепеш. Хришћанска војска већином је била сачињена од пољске коњице, дијелом угарске, а највећим дијелом српске војске. У укупним снагама од око 25 000 војника српске јединице под директном командом деспота Ђурађа износиле су између 8 000 и 10.000 пешака и нешто коњаника којима се придружио сребренички војвода Петар Ковачевић са између 500 и 600 коњаника.

Угарски краљ Владислав, 1443. године крајем фебруара, скупивши војску кренуо је на југ у поход против Турака, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Бранковић како би заједничким снагама сузбили све већу претњу, не само по Балкан већ и по читав хришћански свијет, оличену у Турској најезди. Прешавши преко Дунава упутили су се преко Србије ка Бугарској, и тако стигли близу мјеста Пловдива гдје је турски цар Мурат други дошао и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до Пловдива. На даљем пут хришћанска војска је успорено напредовала преко планине. Ову планину називају Златица, а други је називају Железна Врата. Када су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јаничари, како би их спријечили да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Када је краљ Владислав видио да неће моћи да прође, наредио је да се кола повуку назад, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, краљ Владислав је назад кренуо ка мјесту Софији, како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши мјесто, кренуо је назад према Србији.

Када је дошао у мјесто Пирот, до краља Владислава су допрле вијести да је турски цар стигао у Софију, која је била спаљена. Тада је наредио деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. Он је тако ишао очекујући битку; кад су дошли до планине зване Куновица, краљ Владислав је већ био одмакао од те планине, допрле су до деспота вијести да Турци с веома великом силом иду за њим. Вративши се тада деспот против Турака, очекујући их, обавијестио је краља: „Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пјешаке крај кола остави а сам са читавом војском к мени похитај“. Али прије но што је краљ дошао већ је била почела битка с Турцима (која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповједници једни побијени, други похватани). Један царски војсковођа, који је с њима био умјесто цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његовом гробу у селу Тамњаница. Одатле српски деспот, побједивши непријатеља, без икаквих губитака са војском кренуо дубље кроз Србију и приспио на поље Добригић, желећи одатле са безбеднијег положаја, и погоднијег за даље праћење ситуације, да заједно са Пољско-Угарским краљем преко зиме остане, како би на љето, опет са још већим снагама кренули против ослабљеног непријатеља.

Недуго затим, у табору хришћана појавили су се турски изасланици, тражећи од деспота да цару преда заробљенике, и све оне заповједнике који су били заробљени, а он ће заузврат, деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву земљу Српску, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана. Тамо је био заробљен и један турски великаш по имену Карамбег, па је за овога цар дао 1500 златника. Посавјетовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав приједлог и цар је послао једнога великаша Балтаоглуа, те је овај по царевој наредби предао Смедерево деспоту и све градове; доведена су и оба слепа сина. Деспот Ђурађ, повративши све своје градове, а тиме и целу деспотовину, одмарао се онде с краљем и са читавом војском четири недеље, припремајући повлачење ка северу. Деспот се залагао да војска бар преко зиме остане у Србији. Одатле, пошто је завршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезао да ће се сам бринути за снабдијевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре, наводи се у публикацији „Историја Срба“. Хтио је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом најамника, који су послије уговореног посла хтјели одмора, нису никако пристајали на то. Затим се краљ са војим снагама, крајем јануара 1444. у пратњи деспота повукао преко Дунава назад ка Угарској, послије још једног успјешног похода. Потом је деспот Ђурађ посредством своје ћерке, удате за турског султана, начинио са Турцима примирје на 10 година. Па је тако овај поход завршен уз испуњење главног српског циља поновне обнове деспотовине. Турци су овај пораз приписивали издаји тесалског заповједника Турхан-паше, за кога су сматрали да је сарађивао са деспотом.

Међу малобројним историчарима и познаваоцима догађаја главни утисак је да је ова величанствена побједа пресудна за обнову деспотовине 1444. и да је продужила вијек српске средњовјековне државе до љета 1459. Овај пораз је показао да је Куновичка битка, и побједа српске војске у њој представљала највећу побједу хришћанске војске у оба похода. Због тога је Куновица постала чувена и славна: о њој су и у позније доба пјевали дубровачки пјесници, Гундулић и Палмотић, и величали побједу и славу српског оружја.