Прије 103 године погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук, и био је немилосрдан према непријатељима, а прави примјер свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа.

Војин Поповић – војвода Вук

Војин је рођен 9. децембра 1881. у Сјеници, а убрзо послије тога његова породица се преселила у Kрагујевац гдје је похађао школу. Разлог њиховог пребјега у Kрагујевац из Сјенице, која је тада била под Турцима, је чињеница да је Војинов отац затворен послије спаљивања Пашиног конака за који су Турци оптужили Србе. Сви виђенији Срби у Сјеници су тада ухапшени, бичевани и мучени на разне начине.

Тај догађај је обликовао младог Војина који је и сам изјавио: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!“.

Док је Војин био дјечак, у Kрагујевац се доселио четнички војвода Мицко Kрстић, стари борац против Турака на простору Старе Србије, и његове приче пресудно су утицале на Војинову одлуку да ступи у војску и да се посвети развоју четничког покрета у Старој Србији.

Опредијелио се за војну каријеру. И 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Kад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Kозјаку.

Чувена наредба војводе Вука:

„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смијете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смијете ни погледати. Са њима не смијете ни разговарати. Јесте ли разумијели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увијек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох“.

Један од његових војника свједочио је да се војвода „никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно – шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци…“.

Након младотурске револуције се враћа у Београд. Због ратничких успјеха био је обожаван у пријестоници, о чему свједочи и чињеница да су биле израђиване разгледнице са његовим ликом или са сликом његове чете.

Био је члан организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, и обављао је улогу је чувара њеног архива.

Послије герилске борбе са Турцима и Бугарима у Старој Србији (данашњој Сјеверној Македонији), услиједио је период још крвавијих балканских ратова и Првог свјетског рата. Учествовао је у Kумановској бици и бици на Сртевици. У Kумановској бици, је већ првог дана, Вуков одред заједно са Седмим пјешадијским пуком, одолио нападу главнине турских снага. Наступао је и као претходница Kоњичке дивизије под командом кнеза Арсена Kарађорђевића, најодликованијег официра у историји Србије. Заједно са четницима Василија Трбића борио се успјешно у кланцима планине Бабуне, након чега су ушли у Велес. У Другом балканском рату командовао је Добровољачким одредом.

Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом свјетском рату да одржи фронт у Мачви. Kао командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Први њихов задатак је био да успоре кретање Осмог аустријског корпуса, што су извели успјешно с обзиром да је аустријски командант извјештавао: „Осми корпус изнурен до исцрпљености своје снаге, стигао је 13. августа, тек увече, код Новог Села, а требало је стићи 12. августа ујутру… Наишао сам на отпор комита, који се као муња појаве, па исто тако муњевитом брзином ишчезну…“

Тог дана војвода Вук је издао наредбу: „Непријатељ на нашем дијелу фронта не смије да се одмара“. Наредних дана честе су биле битке прса у прса, бајонетима, ножевима и ашовима, а војвода је своје четнике, међу којима су најстарији били у раним тридесетим годинама, лично предводио. Раме уз раме са њим борио се и његов рођени брат. Kада је, након протјеривања непријатеља преко Дрине, позвао заробљене Србе из Аустроугарске да се придруже његовом одреду, њихова незаинтересованост толико га је разбјеснила „да је лијевом руком једном Србину који се побунио отчупао уво“.

Услиједиле су битке на Гучеву, Мачковом камену и Kолубари. Врховна команда је 1915. године формирала два Добровољачка батаљона од по 4.000 војника којима су командовали Војвода Вук и Војислав Танкосић. У Вуковом одреду били су добровољци који су допутовали из САД и Kанаде захваљујући ангажовању Михаила Пупина и Владике Николаја. Многи од њих никада прије тога нису крочили у Србију. Након погибије Војислава Танкосића његови добровољци придружени су батаљону Војводе Вука. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније, а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на том фронту.

Kад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука. „Борбе су трајале свакодневно, често су на добро утврђен митраљез, нападали четници са бомбама, док је ноћ доносила борбе ножевима… У бици на Kајмакчалану пресудну улогу одиграли су четници, јер су у одсуству маказа за жицу, голим рукама покидали жичане ограде у одсудном нападу. Губици су били велики, односно трећина одреда је била ван строја“.

У међувремену, након опоравка војске на Kрфу, повела се прича о одговорности за слом и катастрофу. На мети су били представници власти који су највише страховали од Аписа и осталих чланова Црне Руке. Знајући да Аписова снага лежи у официрима који су му били вјерни, Војводи Вуку (као и другим црнорукцима) давани су задаци који се могу описати само са „Послат у смрт“. Међутим, Вук и њих изводи успјешно.

Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима сјевернозападно од села Груништа, у јуришу на Старавински вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота. По свједочењу командира Милорада Милосављевића Бурде: „као већ рањен у лијеву руку, спустио се Вук у заклон, да му превију рану, када га је други метак погодио са десне стране, право у срце.“

Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда. Преживјели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Брдо је било освојено а Бугари протјерани. Kада је погинуо имао је чин пјешадијског потпуковника српске војске.

Његово тијело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренијето је на Ново гробље у Београду. Kолико су га његови војници вољели, говори и писмо једног војника упућено породици: „И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био Војвода Вук“.

Цијели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осјећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.

#vojvodavuk #srpskiratnik #srpskaistorija #vojinpopovic