Момчило Гаврић (1.мај 1906. – 28.априла 1993.) био је најмлађи војник на свијету. У рат је кренуо са само осам година. Био је поднаредник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свијету током Првог свјетског рата. Тада десетогодишњег Момчила војвода Живојин Мишић на Кајмакчалану је 1916. године унаприједио у чин поднаредника.

Момчило Гаврић (1.мај 1906. – 28.априла 1993.)

Почетак Првог свјетског рата однео је његову породицу, а њега учинио својим најмлађим учесником и најмлађим капларем на свијету. Осмогодишњи Момчило Гаврић прошао је са српском војском албанску голготу, свијет му се дивио, а Грци су му на Крфу подигли златну плочу.

На самом почетку Великог рата Аустроуграска је главнину својих снага концентрисала на ријеци Дрини, чија је околина била поприште борби у првој офанзиви рата. У том првом налету непријатеља, у оближњем селу Трбушница код Лознице, осмогодишњем дјечаку, Момчилу Гаврићу, убијена је цијела породица, а њега је спасао случајни одлазак код рођака, подсјећа портал „сербиа“.

Од тог тренутка живот овог дјечака претвара се у роман који само живот може да напише. Пошто му је непријатељ запалио и кућу, малиша се сам упутио ка Гучеву како би пронашао српску војску и позвао је да освети његову браћу и сестре. Призор дјечака који је изгубио све потресао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао брат Димитрија Туцовића, мајор Стеван Туцовић. Он је наредио да се дечак прими у Дивизију и да му се дозволи да сваког дана опали три пута из топа како би осветио своју породицу.

Све до краја Великог рата, малени војник се није одвајао од српске војске. Борио се под њеним заставама у Колубарској бици, прошао албанску голготу, преживио ране задобијене на Кајмакчалану, учествовао у пробоју Солунског фронта, а са десет година 1916. на Кајмакчалану Живојин Мишић га је унаприједио у поднаредника.

Тако је Момчило Гаврић постао најмлађи каплар и поднаредник у историји ратова. Када је овај несвакидашњи војник примљен у Дринску дивизију, војници су га прозвали „сином дивизије“ а ту је упознао и свог најбољег пријатеља, Златиборца Милоша Мишовића од којег се није одвајао. Причало се касније како је приликом преласка преко Албаније, Златиборац од изнемоглости пао у снег и рекао дјечаку да настави и да се не обазире на њега. Момчило се склупчао око њега и рекао да неће поћи ни корак даље без њега. То је Милошу дало снаге да устане и издржи гоготу до краја. Слободно вријеме на фронту мали војник је проводио учећи да пише.

Једног дана му је у посјету дошао неки човек и поклонио му сат и ножић. Био је то доктор Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог који је заволео Србију и борио се са њеном војском на Солунском фронту. За овог јунака чула је и велика српска добротворка, енглеска племкиња, леди Лејла Пеџет која га је називала „српским витезом“.

Она је уједно била једна од добротвора који су српским ратним сирочићима омогућили да се, по завршетку рата, школују у Лондону. Момчило је био један од њих. Имао је само дванаест година када му је пуковник Туцовић издао последњу наредбу – да отпутује у Лондон и заврши гимназију „Хенри Рајт“.