Јунак о ком се исувише мало говори и зна у српској историји, а који је заправо један од најмлађих и најуспјешнијих српских великаша у средњовјековној историји! Носио је титулу жупана и звао се Никола Алтомановић.

НАЈМОЋНИЈИ СРПСКИ ВЛАДАР НАКОН МАРИЧКЕ БИТКЕ

О његовој моћи свједоче чињенице да је са само 20 година владао широким простором од Рудника до Јадранског мора, пред њим су устукнули и босански бан Твртко, али и Дубровник који му је чак плаћао годишњи данак од 2000 перпера као законитом насљеднику круне Србије. Од свих рашких великаша највећи сукоб имао је са кнезом Лазаром будући да су ова два великаша били једини конкурентни за владара цијеле Србије након Маричке битке. Но, кренимо редом.

Никола Алтомановић је рођен 1348. године као син великог жупана Алтомана Војиновића и унук великог војводе Војина – родоначелника династије Војиновић и једног од првих људи краља Стефана Дечанског. Династија Војиновић ојачала је највише у вријеме цара Душана, када је Милош Војиновић – најстарији стриц Николе Алтомановића помогао цару Душану да свргне  Стефана Дечанског са пријестола и потом остао на његовом двору.

Николин отац Алтоман имао је своје посебне области и титулу великог жупана. Држао је неке територије у залеђу Дубровника. Млађи Војислав носио је титулу војводе и имао област не тако велику, а ни богату област; њена снага била тек симболична. Највећи дио породичне баштине држао је још увек отац – војвода Војин, док је старији син жупан Алтоман држао неке слабије територије, али још увек много боље од оних које је имао Војислав. Судећи по каснијим догађајима изгледа да се браћа, Алтоман и Војислав и нису много слагали те да су њихови односи били на ивици мржње. Након смрти оца Алтоману су припале све очеве области, док је Војислав као млађи почео да размишља шта му је чинити даље. На својој баштини није могао остати и једини могући начин да постигне било какав успјех је био у томе да се обрати цару Душану и задовољи се титулом ставиоца на његовом двору да би напосљетку био уздигнут на ранг кнеза.

Данас не постоји било каква слика која би нам приказала како је Никола Алтомановић изгледао. Међутим, познавајући то вријеме, тешко да није био завидног стаса и велике физичке снаге. Властела је поштовала само онога кога се лично бојала, а Никола није имао у шта да се поузда осим у властиту снагу. Он је морао да импонује властели само ако је био у стању да на себе навуче оклоп и да у руке стави штит и мач, а о појас буздован. Тек таквога га је властела могла схватити озбиљно.

Полако се о младом Николи Алтомановићу почео ширити глас као о безумном и опасном, али ипак и поред свега веома храбром човјеку. Супротставити се њему је значило сигурну пропаст, али придружити му се значило је сачувати имања и можда их увећати пљачком неког другог непокорног властелина. Од њега су почели да стријепе и Дубровчани који су, опкољени имањима у посједу младог Николе, морали касније да му плаћају и годишњи данак.

Након Маричке битке 1371. и смрти краља Вукашина и деспота Угљеше најмоћнију српску властелу чинили су управо жупан Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић, док су браћа Балшић дјеловала у приморју. Чекао се судбоносни преокрет – ко је од њих двојице имао највеће амбиције да завлада Србијом?!

Док је жупан Алтомановић увијек спреман да потегне мач, осион је, непромишљен и у много случајева груб што може да буде и особина младости, Хребељановић је старији са много искуства и веома промишљен, пажљив у опхођењу са људима што му доноси и доста присталица. Иако је са Косова 1369. побјегао Хребељановић је имао и ратничке крви, али он потеже мач само онда када је то потребно не јуначећи се и не срљајући у непромишљене борбе попут Алтомановића. Док Хребељановић зна и да попусти, жупан то као да не уме. Свађа се свима и са свима је у сукобу. Хребељановић нема таквих неприлика. Чињеница је да је Лазар освојио највећи дио територија Мрњавчевића док је Алтомановић успио да приграби само оне најближе његовом посједу.

Ипак, Алтомановић се 1372. ненадано одлучио за дипломатски покушај упутивши позив Лазару Хребељановићу да се састану на неком неутралном мјесту и изгладе своје неспоразуме. Договор је био да се састану ненаоружани у пратњи петорице исто тако ненаоружаних људи. Међутим, Лазар је процијенио да је могуће да Никола планира клопку, због чега је са собом повео и већи одред људи који је сакрио у непосредној близини, претпостављајући да ће и Никола учинити сличну ствар. Кнез Лазар се није преварио да је ријеч о клопци, али се преварио око самог жупановог плана. Никола је унапред одредио мијесто састанка, послије чега је послао своје људе да на њему сакрију оружје и да га покрију слојем снега, послије чега су уклонили све трагове свог боравка, подаци су портала растко.

Никола и Лазар су се састали на договореном и отпочели разговор. Током преговора су се жупанови људи дочепали сакривеног оружја и кренули у напад, а самом Николи је дотурен бодеж којим је он напао кнеза Лазара заривши му оштрицу у груди. На лицу мјеста су страдали двојица Лазаревих пратилаца, послије чега су Никола и његови људи кренули у потјеру за преосталом тројицом, сматрајући да је и Лазар мртав. Лазара је сигурне смрти спасао велики златни крст који је носио испод одјеће, који је спријечио да га сјечиво прободе, тако да га је оно само посекло, тешко га ранивши. Узбуњен виком, на поприште састанка је стигао Лазарев паж, који је нешто даље чувао коње, и подигао тешко рањеног кнеза Лазара на коња и спасао сигурне смрти.

Крајњи резултат овога састанка и покушаја жупанове освете биће касније за нега кобне. Лазар је успио да побјегне од погибије, али је био тешко рањен тако да је једно вријеме боловао и није се знало да ли ће преживјети.

Иако је Лазар тада био ближи пропасти него икад, жупанова опсесија Дубровником одвратила га је од даље акције према Хребељановићу. То му је била прва грешка, наводи Др Жељко Фајфрић у књизи “Велики жупан Никола Алтомановић”.

Недуго година потом кнез Лазар је својевољно постао вазал угарског краља Лудвига првог, да би њих двојица са босанским баном Твртком склопили савез против младог Николе Алтомановића. Удружили су војске и кренули изненада. Алтомановић се сакрио у Ужички град који је врло брзо опкољен од стране кнеза Лазара. Иако је ово био један од најбоље утврђених градова у Србији, жупан Никола је ипак заробљен.

Лазар Хребељановић се и овјде показао као врло промућуран политичар – пошто није желио да ризикује свој глас смотреног политичара и нареди жупаново ослијепљивање то је повјерио његовом сестрићу Стефану Мусићу. Тако је овај политички окршај добио свој епилог и свога побједника.