Један Румун успио је да заустави НАТО војнике да на вријеме стигну у тадашњу Југославију, а онда им није дао ни да тако лако оду. Ово је прича о човјеку кога многи у Србији, али и у његовом родном мјесту у Румунији, сматрају херојем.

Један Румун успио је да заустави НАТО војнике

Воз је стигао у подне и надлежни су ми рекли да је то страни војни конвој који је ушао у Румуније из Мађарске. Први проблем сам имао када сам питао гдје се воз упутио, тачније воз није био оцарињен, почиње своју причу Флорин Патрочој, који је радио на станици у селу Пјелешти.

Кад је како каже прегледао документа видио је да је један документ неисправан.

– Никакве информације нисам добио ни од кога. Покушао сам да потражим из самог врха инструкције али нисам успио. Сви су били негдје на терену.

Тада сам одлучио да воз не може даље док се не изврши царињење – рекао је Флорин.

И тако је, одлуком једног човјека, стала цијела композиција која је кренула ка Југославији…

– НАТО официри ни у једном тренутку нису ситуацију схватали као шалу. У почетку су били смирени а касније су постали нервозни јер сам остао при ставу да им треба царински печат – рекао је он.

Послије четири сата натезања на станицу су стигли царински органи. Неопходан печат завршио је на папиру.

Дата је дозвола да конвој може даље.

– И да ствар буде смјешнија кад су коначно кренули локомотива им се изненада покварила на излазу из станице. И због тога су каснили још два сата док није дошла друга.

Он четири сата и Бог још три сата – толико су нам каже времена поклонили. А то је био тек почетак…

Када је стало бомбардовање, воз је кренуо назад. Морао је опет да прође кроз станицу Пјелешти. На смјени тог дана – Флорин.

– Поново су послали захтјев за пролазак вагона са опремом и људством. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано. А нису ни платили таксу за транспорт уз ријечи да је све сређено на дипломатском нивоу – прича Флорин.

Поново је стопирао пролазак.

– Када сам им саопштио да треба да плате 370.000 леја и 20.000 долара почели су преговори и интервенције од стране виших инстанци али ја нисам желио да одступим од правилника. Док је воз стајао примио сам телеграм из Букурешта од директора жељезнице. У телеграму је било наређено да морам да пустим воз да настави ка свом одредишту, а да ће таксе бити накнадно плаћене. Наравно, одбио сам то да урадим.

Командант НАТО је покушао да барем дио суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Двије седмице су прошле док таксе нису биле плаћене.

– Воз је требало да крене тог дана у 19 часова. Нису испоштовали то вријеме, у одредили смо друго вријеме поласка. Пошто ни тада нису кренули ја сам наредио да што прије крену да не би блокирали пругу. Рекао сам машиновођи да полако вози јер су војници стизали аутобусима и буквално су ускакали у воз –  рекао је он.

Флорин данас, 20 година касније мирно проводи своје пензионерске дане у свом родном селу. За комшије он је херој.

– Одличну је ствар урадио, тако треба да се понаша сваки поштен и честит човјек – испричао је један од њих.

Каже да се никада није бојао за себе.

– Једино сам мислио да ће ме смијенити с посла да ће ми дати друго радно мјесто нижег ранга. Али увијек сам живео без страха. Било је назнака да ће ми неко исценирати догађаје да останем без посла. Тадашњег министра саобраћаја сам срео четири године касније. Рекао ми је да не бринем и да је тако морало бити. Министар је тада у шали рекао да сам можда луд или да неко стоји иза мене. Али ипак ми је честитао и рекао да сам правилно поступио, и да такви људи требају Румунију – испричао је Флорин.