Милица Стојадиновић српска књижевница из 19. вијека

Билаје изузетно образована жена, и велики љубитељ и познавалац књижевности. Оно што је занимљиво јесте да се она образовала углавном сама, учила је стране језике и проучавајући књижевност, а као дијете локалног свештеника, уживала је углед у друштву. О њеном књижевном умијећу много говоре чињенице да ју је Вук Стефановић Караџић називао „моја шћер из Фрушке“ (мисли се на Фрушку Гору) јер је Милица била веома блиска са Вуковом ћерком Мином.

О величини Милице Стојадиновић Српкиње говори и Петар Петровић Његош. Позната је његова очараност њеним књижевним умијећем и његова реченица: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори“.

Милица Стојадиновић Српкиња била је веома блиска са кнезом Михаилом Обреновићем који јој је био заштитник и веома одан пријатељ. Многи песници оног доба, поред највећих, Вука Караџића и Његоша, посвећивали су своје песме Милици Стојадиновић Српкињи, а међу њима су: Љубомир П. Ненадовић, Ђорђе Рајковић, Иван Мажуранић, Јован Суботић, као и многи њени савременици из иностранства, међу којима су: Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст фон Франклом, као и чешка приповедачица Божана Њемцова, са којом је Милица Стојадиновић Српкиња била у редовним препискама. Са већином од набројаних књижевних великана, Милица је имала и личне контакте, радо су долазили да је посјете на Фрушкој Гори очарани њеним специфичним књижевним изразом и великим талентом.

Своје прве радове, Милица је објавила још као тринаестогодишња девојчица, први пут 1847. године у Сербском народном листу штампана јој је прва пјесма. А већ од следеће године, њене пјесме бивају редовно штампане у најпознатијим књижевним часописима оног времена, као што су: „Војвођанка“, „Седмица“, „Шумадинка“, „Фрушкогорка“, „Даница“, „Путник“ и „Комарац“.

Њене пјесме, још од почетка стварања, надахнуте су изразитим националним осећањем, зато је сама себи уз име и презиме додала псеудоним Српкиња. Такође, у њеној поезији је пристуно, поред националног, и вјерско осећање. Приход од прве књиге, штампане 1850. године под називом „Песме“ хтјела је да поклони манастиру Високим Дечанима, али је Вук Караџић од те идеје одвратио рекавши да новац треба уложити у штампање следеће књиге.

Све њене пјесме су инспирисане српским револуционарним духом описивајући догађаје 1848. односно присаједињење Војводине кнежевини Србији. Мада, постоје теорије да у часописима пјесме које су потписане са Спкиња или једна Српкиња нису баш све Миличине, иако се њој приписују. Пошто је у то вријеме било јако тешко одавати српски идентитет у Аустријском царству, претпоставља се да је много младих пјесникиња писало под псеудонимом Српкиња, али, се већина ипак, са извјесном сигурношћу приписује Милици.

О битности њене поезије говоре и чињенице да је била запажена од најугледнијих тадашњих књижевних критичара као што су Јован Скерлић и Аница Савић Ребац, иако јој Скерлић, као и многима није био наклоњен.

Поред њених књига пјесама, познат је и „Дневник У Фрушкој гори 1854.“. Дневник је Милица почела писати након повратка из Беча када је била у посјети код Мине Караџић, Вукове ћерке. Тада се сусрела са многим виђеним људима који су били у изгнанству, међу којима је био и кнез Михаило Обреновић и његова жена Јулија.

Поред пјесничког дара, врдничке или фрушкогорске виле, како су Милицу Стојадиновић Српкињу називали савременици, она се сматра и првом женом репортером у Србији јер је извештавала о бомбардовању Београда 1862. године.

Њен дневник „У Фрушкој гори“ је имао 433 претплатника и то: Беч (200), Будим (20), Београд (84), Шабац (20), Вуковар (40), Карловци (49) и Митровица (20)

Укупна библиографија Милице Стојадиновић Српкиње се односи на следеће публикације: „Песме“ (1850.), „Песме, књига 2“ (1855), „У Фрушкој гори 1854.“ (1861.), „У Фрушкој гори 1854. св. 2“ (1862.), „У Фрушкој гори 1854. св. 3“ (1866.), „Песме Милице Стојадиновић“ (1869.)

Њене најпознатије песме су: „Вијенац српском пјеснику Владици Црногорском Петру Петровићу Нјегошу“ (1852), „На Видовдан“ (1853), „Лјубав и верност“ (1855), као и песме: „На смрт“, „Певам песму“, „Излив чувства“ и „Минки Караџић“.

Посљедњих десет година живота провела је у Београду, у кући једног Грка, са слушкињом, непознатом дјевојком из Шапца. Није се удавала. Умрла је у биједи и сиромаштву, 25. јула 1878. године у Београду, потпуно заборављена од свог народа и некадашњих поклоника.

Иако је крај њеног живота био трагичан и усамљенички, српски народ није заборвио њен допринос националном и културном идентитету, те тако постоји њена спомен-биста у родном селу Буковцу као и спомен-плоча на њеној родној кући у Буковцу, споменик Милици Стојадиновић Српкињи у манастиру Врдник, а од 1974. године се у Новом Саду и на релацији Буковац – Врдник одржавају књижевни сусрети „Милици у походе“ као књижевно меморијална манифестација посвећена Милици Стојадиновић Српкињи. Основна школа у Врднику носи назив Милица Стојадиновић Српкиња. Од 1994. године, Завод за културу Војводине додјељује престижну књижевну награду Милица Стојадиновић Српкиња за изузетан допринос поезији.

Извор: Лектире.рс