Петар Кочић рођен је 29. јуна 1877. године на Змијању, село Стричићи, у Босанској крајини, у брвнари без прозора, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Петар је први човјек у свом роду који је сишао са планина и отиснуо се у свијет.

Петар Кочић

Биле су му двије године кад је изгубио мајку, његов отац, свештеник Јован, из дубоке жалости за женом, напустио је кућу и дjецу и отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.

Из баба-Видине школе крај оваца и говеда, кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписмених, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их тамо није ни било). Остала два учио је у Бањој Луци. По завршетку основе школе, 1891. године, Кочић је по очевој жељи кренуо у Гимназију у Сарајево.

Послије судара са школским властима, Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред Гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Кочић своје прве радове.

Прва збирка његових приповједака под насловом „С планине и испод планине“ појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац „од талента, од стварног и оригиналног талента”. Двије године касније, појављује се друга збирка коју Кочић посвећује „успомени на генија Ђуру Јакшића”, а најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.

Кочић је у јуну 1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског министарства просвјете. Постављен је за професора српског језика и књижевности у учитељској школи у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта, српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб са онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.

У Сарајево је стигао као познат књижевник и публициста. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протјеран из Сарајева. Али, Кочић не мирује. Одлази у Бању Луку и у својој Крајини покреће лист „Отаџбина“ са намјером да око себе окупи све национално свјесне борце. Ипак, полиција га није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. године Кочић с мањим прекидима тамнује по разним аустријским робијашницама.

По изласку са робије велики пјесник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године објављује у Загребу збирку приповједака под насловом „Јауци са Змијања“, а већ идуће године и своју хумористичко-сатиричну проповјетку „Суданија“. Крајем 1912. године почео је да осјећа брзо напредовање прогресивне парализе.

Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осјетио да је тешко болестан. Морао је да се лијечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак Првог свјетског рата, 1914. године, Кочићеви прелазе у Београд и Петра смјештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: “У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех.” Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници.

Умро је 27. августа 1916. године у Београду. Преминули у душевној болници сахрањивани су без ковчега, али по специјалном наређењу управника, један од пацијената направио је сандук за Кочића, а свештеник Гавра Милошевић сутрадан је одржао велико опијело писцу и народом трибуну. Пацијент који је направио ковчег заузврат добио је Кочићев нови капут.

Капела се тада реновирала, па је тијело до сахране стајало у болничком купатилу, а сахрањен је у црвеним, болничким папучама и са шајкачом.

Друштво Змијање из Бањалуке, затражило је дозволу од Кочићеве жене да се Петрови посмртни остаци из Београда премјесте у Змијање. Она је дала дозволу да се то уради, али се брзо предомислила јер је десет дана пред планиран пренос посмртних остатака отишла у општину и затражила стражу за Кочићев гроб.

Извор: Поезија суштине