На данашњи дан 1859. године рођен је Паја Јовановић, представник академског реализма, члан Српске академије наука и умјетности.

Први српски сликар који је стекао европску репутацију. Највећи дио живота је провео у Бечу, гдје је умро 1957. Био је изванредан познавалац сликарског заната и инспирисао се српском националном историјом. Насликао је велике иконостасе у Саборној цркви у Новом Саду и у цркви у Долову и портретисао више владара и црквених достојанственика. Радио је и фолклорне и историјске композиције, укључујући “Сеобу Срба”, “Проглашење Душановог законика”, “Таковски устанак”, “Мачевање”, “Кићење невјесте”.

Паја Јовановић

Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957), био је српски сликар и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на умјетничком пољу. Обојица су били учени реалисти, са том разликом што је Јовановић његовао својствен „идеалистички” реализам. Убраја се Јовановић међу 100 најзнаменитијих Срба.

Захваљујући изузетно богатом опусу са преко 1099 дјела, а нарочито дјелима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Од 1895. године почиње нова фаза у стваралаштву Паје Јовановића, у којој се он највећим дијелом посвећује изради историјских композиција (по многима најзначајнијих десет година његовог стварања).

Те 1895. Јовановић добија двије значајне поруџбине за Миленијумску изложбу, која је требало да се одржи у Будимпешти 1896. године:

-од Саборског одбора у Сремским Карловцима на челу са патријархом Георгијем Бранковићем, да изради грандиозну историјску композицију „Сеоба Срба“ под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем,

-и од вршачког Муниципија, за слику „Вршачки триптихон“.

Радо је прихватио позив и одмах почео са припремама, нарочито за слику „Сеоба Срба“. Отпутовао је у Сремске Карловце и састао се са патријархом Бранковићем. Црквени сабор му је као консултанта за историјске изворе додијелио историчара архимандрита Илариона Руварца, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима и прикупљао грађу. Користио је и све друге изворе до којих је могао да дође како би што вјерније и до детаља представио време и ликове на својој слици. На крају, послије десет мјуесеци преданог рада, умјетник је био задовољан својим дјелом, али не и патријарх. Због његових примједби и неслагања политичког карактера, слика није изложена на Миленијумској изложби. На њу је послата само слика „Вршачки триптихон“: „Косидба“, „Берба“ и „Пијаца“, која је тумачена као израз добросусједства Срба, Мађара и Немаца.

Слика „Сеоба Срба“ је урађена у четири различите верзије.

Извор: СРНА