Сахрана Јосипа Броза Тита, 8. маја 1980. године, била је највећи медијски догађај у историји Београда.

Сахрана Јосипа Броза Тита

Никада се није догодило да у том граду у једном дану, на једном догађају буду присутне 124 званичне државне делегације, на чијем се челу налазило 38 шефова држава, краљева и предсједника, пет принчева, седам потпредсједника Република, шест предсједника парламената, десет предсједника влада, три потпредсједника влада, дванаест министара иностраних послова, двадесет чланова влада, двадесет један државни функционер, девет мултилатералних организација, шест покрета и четрдесет политичких партија. У то вријеме Уједињене нације имале су свега 163 чланице. На сахрани је био и предсједник Чејс Менхетн банке Дејвид Рокфелер, као пријатељ покојног предсједника.
Тито је знао да користи медије. Године 1928, због реченице изречене на „бомбашком процесу” у Загребу да „признаје само суд своје партије”, скренуо је пажњу штампе на себе и постао познат. Њемачка потјерница издата 1943. године за Титом и Дражом Михајловићем учинила је лидера комуниста познатим међу становништвом. Заниљмиво је да су Нијемци на потјерници користили пропагандну Титову фотографију, дјело партизанског фотографа Жоржа Скригина. Фотографија рањеног Тита испред пећине током битке на Сутјесци у јуну 1943. године, дјело Сава Оровића, обишла је свијет и учинила га најпознатијим герилцем Другог свјетског рата. Медији, светски и домаћи, били су Титови савезници током његове послијератне каријере, посебно од како је основао Покрет несврстаних. Тако да је било природно да његова сахрана буде свјетски медијски догађај. Толико важан да је Тито два пута сахрањен. Једном за камере, а потом стварно.
Тог поподнева, 8. маја, пошто су се камере угасиле, а свјетски државници почели да напуштају Београд, војска је опколила вјечну кућу тек сахрањеног југословенског предсједника. У Кућу цвијећа ушли су поједини чланови Титове породице, одабрани функционери и радници са великом кран дизалицом. Са гроба је уклоњена плоча постављена неколико сати раније у директном преносу. Из гробнице је извађен сандук са маршаловим тијелом и обложен бакарном маском. Сандук је поново спуштен у гробницу, а потом је преко њега изливена бетонска плоча. На крају, уз помоћ дизалице, преко отвореног крова, спуштена је мермерна плоча тешка девет тона. Потом је однијета плоча која је постављена неколико сати раније у директном преносу и сахрана је била завршена. Нова плоча, која се тамо налази већ четрдесет година, идентична је као она постављена пред гостима и за камере. Титови насљедници су се плашили да неко не украде тијело покојног предсједника као што се догодило са посмртним остацима Чарли Чаплина неколико година раније. За њих, чија је једина политика била „послије Тита – Тито”, та могућност била је ноћна мора, навео је историчар Горан Весић на свом Фејсбук профилу.
Пет мјесеци раније, 5. јануара 1980. године, негдје око поноћи, у зграду савезне владе позвани су директор Телевизије Београд Милан Вукос и редитељ Мома Мартиновић. Саопштено им је да је здравствено стање предсједника лоше као и да је усвојен план сахране у случају да се догоди да Тито премине. План назван „Дан Д+4” требало је да се реализује од Титове смрти до четвртог дана када је предвиђена сахрана. Државна телевизија се пет мјесеци припремала за пренос сахране. Редитељ Мартиновић пренос је организовао са 10 репортажних кола, 42 камере и први пут у историји телевизије са камером из хеликоптера. Техника је допремљена у Београд из телевизија свих југословенских република. Редитељ Мартиновић, координирао је радом редитеља који су били у репортажним колима. Телевизијски тим је мјесецима прегледавао снимке сахрана, од Черчилове до Кенедијеве. Од британског Би-Би-Сиja добијен је снимак сахране лорда Маунтбатена по којој је урађен модел преноса за предстојећу сахрану. Новинар Миодраг Здравковић мјесецима се припремао да саопшти вијест о Титовој смрти. Дан прије сахране организована је генерална ТВ проба сахране. Телевизији није дозвољено да сними чин постављања плоче и наређено је да се у том тренутку емитује кадар гардиста који испаљују почaсне плотуне. Једноставно, организатори сахране нису знали како ће да изгледа постављање ”лажне” плоче у ТВ преносу. Она није била лака иако је била копија па им ”гурање плоче” на гробницу није дјеловало достојанствено. Титова сахрана директно је преношена на свим телевизајама у тадашњој Југославији, као и у још шеснаест земаља свијета, док је у више десетина земаља емитован је цијели снимак или дијелови сахране. Титов гроб је за четрдесет година посјетило преко осамнаест милиона људи.
Број страних државника који су присуствовали овој сахрани зависио је од тадашње међународне ситуације. Сахрана се догодила пет мјесеци послије совјетске интервенције у Авганистану која је довела до затегнутих односа између САД и СССР-а. Амерички предсједник Џими Картер није дошао у Београд јер није желио да се сусретне са совјетским лидером Леонидом Брежњевом. Зато су у Београд допутовали потпредсједник САД-а Волтер Мондејл и Картерова мајка Лилиан. Сахрана је била промоција новог кинеског руководства које је преузело власт послије Маове смрти на челу са Хуа Гуофенгом које је годину дана пре тога први пут посјетило Европу. Тог маја у Београду састали су се лидери источне и западне Њемачке као и вође љутих противника, Индије и Пакистана.
Недавно је објављена нетачна вијест да је Титова сахрана, послије преноса слијетања америчких космонаута на Мјесец 1969. године, била други најгледанији телевизијски догађај у двадесетом вијеку. Сахрана је била један од највећих догађаја у 20. вијеку, али било је много гледанијих догађаја, као што су слијетање на Мјесец, сахрана америчког предсједника Кенедија 1963. године, британско краљевско венчање Чарлса и Дајане, 1981. године, као и Лајв Ејд организован 1985. године. Ипак, за Београд, био је и остао највећи медијски догађај у историји.