Нема сумње да је краљ Александар Карађорђевић знао шта му се спрема, нарочито након неуспјелог атентата, непуних годину дана раније – 16. децембра 1933. године у Загребу, када је дошао у главни град Савске бановине да прослави своју породичну славу.

Смрт краља Александра

Несрећну судбину која се касније обистинила прорекла је краљевском пару на Бледу и грофица Нађа, старица – врачара, рекавши: „Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом“. Краљичина дружбеница тврдила је да је њена господарица преплакала цијелу ноћ послије вечери, а да се „Господар затворио у свој кабинет и цијели дан нити је јео, нити пио. Само је нешто писао, цјепао и писао …“
Уочи поласка за Марсељ, када је стигла метеоролошка прогноза која је наговјештавала узбуркано море и велике таласе, краљица је одустала од путовања бродом, а краља је, ипак, задесила смрт на точковима аутомобила.

Два дана раније, приликом испловљавања из луке Зеленика у Боки которској, краљ је скинуо са лијеве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао. Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: „Ко га носи, Бог помози“. Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: „Узми ово, смета ми“.
Још један истинит догађај могао се тумачити као злокобно предсказање. Прије укрцавања на брод, краљ је 6. октобра, у пратњи Мује Сочице, бана Зетске бановине, и Гаврила Дожића, митрополита цетињског, посјетио манастир Савину код Херцег Новог. Хтио је да види жезло Светог Саве које се чувало у том манастиру. На његово велико разочарење, игуман га је обавијестио да је жезло неколико дана раније однесено у Котор за припрему некакве изложбе. Краљ је запалио двије свеће, изашао из манастира и пришао звонику, узео уже објема рукама и почео да звони. Умјесто да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.

„Ова чудна појава цијелу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак“, пише у мемоарима митрополит Дожић. „Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до ‘Дубровника’, гдје се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем“.

Супруга краља Александра Карађорђевића, краљица Марија, рекла је краљевом помоћнику да по сваку цијену настоји да краљ у Француској стално носи челичну кошуљу, што га може спасити ако неки атентатор покуша да пуца у њега. „Kраљев момак“ се, држећи металну заштитну кошуљу у рукама за обје ивице, обратио свом владару рекавши да треба да обуче “панцир”. Као што је “момак” Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ту кошуљу рекавши: “Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!”

Поред тога, Александар је, поздрављајући се са кнезом Павлом, рекао брату од стрица да се његов тестамент налази у два запечаћена писма, једно адресирано на краљицу Марију, а друго на предсједника Владе.

Занимљиво је запажање министра Двора, које не спада у случајеве „подгривања“ народне маште. Припремајући гардеробу за пут, краљица је понијела дубоку црнину за случај нечије смрти и посебних церемонија: „Да ли сама, или са знањем краља? Да ли спонтано или послије разговора о свим могућим случајностима?“, питао се министар Антић, преносе Вечерње новости.

Да му се ради о глави краљ је знао из многобројних извјештаја, а осјећао је то и инстинктивно. Често је говорио: „Мисли ли ко да нисам свјестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Ја нисам на челу државе да сједим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршава задатке.“ Није крио да има предосјећај да му се спрема убиство и наглашавао је да ће у то бити умјешани „италијански прсти“.
Александар је слао поруке краљици Марији: „Ја не бих могао да имам жену која се боји, али те сада молим да непрестано будеш опрезна кад излазиш са дјецом: они који желе моју смрт, могли би такође да вас нападну”. При повратку из Софије, рекао је енглеском амбасадору Невилу Хендерсону, када га је овај упитао да ли се плаши атентата: „Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар прије може догодити у Француској.“