У појединим забаченим селима Балкана још од средњег вијека важе чудни обичаји. Када би глава строге патријархалне породице умрла не оставивши за собом мушког насљедника, једна ћерка би постајала мушкарац, пише британски Гардијан.

Она се облачи као мушкарац. Дозвољено јој је да пуши и дружи се с мушкарцима у сеоској кафани. Она може да носи оружје. Ипак, те привилегије су скупе. Она мора да се закуне на чедност.

Њен завјет целибата и обећање да ће чувати мајку, сестре и имање породице представљају доживотни избор. У многим случајевима, то је уједно и једини начин да жена наслиједи породично богатство.

У мају је такозвана вирџина из Црне Горе пресељена из села у близини Шавника у дом за стара лица који се налази у приморском месту Рисан, због слабог здравственог стања.

Стана Церовић рођена је 1936. и била је најмлађе дијете у породици с пет дјевојчица и двојицом дјечака. Њена браћа умрла су још у дјетињству.

Још као дијете, обећала је оцу да се никад неће удати и да ће бринути о породици. Цијелог живота дружила се с мушкарцима. Почела је да пуши у петој години, а да ради с оцем у пољу у седмој. Отац ју је научио и да пуца.

“Себе је сматрала мушкарцем, а њене сестре су је третирале као брата”, присјећа се њена рођака Мара Церовић.

Стана се никад није облачила у женску одећу. Традиционално “женске послове” попут прања веша и чишћења, радиле су њене сестре. Одувијек је била “мушко у породици”.

Њена породица каже да је себе увијек сматрала привилегованом, а не ускраћеном за женски идентитет. Увјерење да је за жену част да заузме улогу мушкарца основа је овог обичаја већ вијековима.

Телевизијска репортажа о Станином животу била је врло гледана у Црној Гори и тада су многи нудили помоћ. Локалне власти су Стани, која је умрла 2026., омогућиле да дође у старачки дом, а финансијску помоћ грађана је одбила.

Ови архаични обичаји потичу из планинских села Црне Горе, југа Косова и севера Албаније 15. вијека. Неки дијелови Далмације такође су их усвојили.

Вирџине би сјекле косу, облачиле се у мушку одећу, а неријетко и мијењале имена у мушка. Многе су усвајале и мушке манире и покрете.

Амерички фотограф Џил Петерс путовао је сјевером Албаније 2012. и забиљежио јединствену колекцију портрета вирџина како би документовао овај феномен који нестаје.

Обичај опстаје још у Албанији, али је изумро у Далмацији и Босни, а пролази му вријеме и у Црној Гори.

Роман “Сњорн Виргин” албанске списатељице Елвире Донес објављен у Лондону 2007. прати живот жене која, уз помоћ сестре, успјева да се повеже са својим женским идентитетом изгубљеним у заклетви. Италијанска редитељка Лаура Биспури снимила је и филм на основу те књиге 2015.

За разлику од хероине романа, Стана Церовић није се жалила због своје одлуке. Њена посљедња жеља била је, како каже, да је се сјете на породичном гробљу као јединог преживјелог сина њеног оца.