„Највећа жеља великог кнеза Његоша II била је да се српство уједини, а са нестанком и посљедњих скадарских везира, гашењем Венецијанске републике и устанцима у Шумадији 1804. и 1815. заталасаше се сви поробљени православни народи и створише најповољнији услови за остварење Његошеве жеље.

Његош

Могућност остварења ове идеје, за којом је изгарао наш највећи пјесник и владар мале Црне Горе, назирала се прије свега у задобијеној бици Црногораца над скадарским, тј. албанским везирима Бушатлија и у Карађорђевим и Милошевим биткама против дахијско-јаничарске турске владавине. До великих и историјски врло важних сукоба између Црногораца и турске војске дошло је 11. јула и 22. септембра 1796. године у биткама код села Мартинића и на Крусима, када је турска војска поражена, а Црногорци однијели сјајне побједе. Ступивши на пријесто свога упокојеног стрица Петра I, Његош, врло млад и без икаквог државничког искуства, двадесет година се рвао са стално присутном тешком ситуацијом, па, иако уморан од свега што се збивало и без снаге да такву стварност измијени, није престајао да ради на ослобођењу и других народа, својих сусједа из сјеверне Албаније, од Турака, сарађујући при том са Србијом. Родољубив и скроман, Његош ни за себе лично ни за Црну Гору није тражио ма какву корист од свог залагања. У једном разговору са Матијом Баном овај владар је рекао шта би желио када се српство уједини: „Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт под народом слободним и уједињеним“. Дакле, владика Петар II је цијелога свога вијека желио да види српско уједињење, Србина на пријестолу уједињеног српског народа, док је духовну власт, управљање српском црквом, желио да задржи за себе, да би и црква, као и народ, била уједињена под истом духовно-световном влашћу, наводи се у књизи „Летопис града Пећи“, Светислава Хаџи-Ристића