Иако се о побједама много више прича, ипак су порази ти из којих се највише учи. Послије битке сви смо генерали, али ко из пораза не научи приморан је да грешке понавља. Пораз Србије у рату са Бугарима 1885. године није био катастрофалан што се посљедица тиче, али је био за наук краљу Милану Обреновићу. Ово је кратка прича о узроцима али и кривици за неуспјех у бици код Сливнице.

Сваки догађај треба сагледати из више углова како би се стекла слика о њему. Краљ Милан је у уједињењу Бугарске и Источне Румелије (18. септембра 1885. године) видио ремећење равнотеже на Балкану и пораст њихових апетита. Ускоро ће бацити око и на Македонију, јер ће уједињењем постати јачи од Србије, мислио је краљ.

Страх од санстефанске Велике Бугарске био је још увијек присутан и јак. Такође, одлуке Берлинског конгреса су овим биле прекршене.

Објава рата Бугарској 14. новембра 1885. године изазвала је различите реакције у самој Србији. Многима није било јасно зашто Србија ратује са Бугарима. Док су једни говорили да не треба да улази у рат “с’ нашом рођеном браћом, с’ Бугарима”, на примјер, заговорник рата пуковник Светозар Магдаленић говорио је: “Ми и Бугари браћа? Има ли веће ироније од тога? Од како смо ми смо се увијек гледали само преко пушке”.

Дио народа није у бугарском уједињењу видио опасност по Србију, а по београдској чаршији се говорило о овом сукобу са неодобравањем јер “то (уједињење) желимо и ми сутра”.

И би рат…

Као узрок пораза поред, многима нејасног циља, наводе се и неспремност војске у којој је у току била реорганизација и највише ослањање на први позив у операцијама. Краљ Милан плашио се другопозиваца међу којима је било доста људи наклоњених Карађорђевићима и радикалима којима је требало дати оружје у руке.

Још један погрешан потез била је лоша претпоставка да војска из Источне Румелије неће бити употребљена за одбрану, као и стално одлагање напада на Бугарску. Од мобилизације до напада прошло је скоро два мјесеца јер је краљ чекао да од великих сила добије компензацију због уједињења Бугара. У рат се ушло и са недовољно муниције што је објелодањено тек код Сливнице.

Код Сливнице је претрпљен пораз. У тренутку борби на Нешковом вису када Бугари намјеравају да крену на Пирот, Врховна команда јавља команданту Нишавске војске “да се муниција штеди јер је нема”.

Након позива великих сила на примирје Србија је изгубила чак и Пирот, али је интервенција Аустроугарске спасла Милана даљих неприлика и натјерала Бугаре на мир.

“За све сам ја крив!”Тих дана краљ Милан био је растројен. Напустио је бојиште и оставио војску без команде. Доносио је много нелогичних и нејасних одлука, издавао је наређења без знања Врховне команде што је изазивало додатну конфузију у војсци. Операције су вођене „наслијепо“ јер тачне карте Бугарске није било, а и обавјештајне службе су заказале.

“Узрок је нашој невољи онај можда, за ког нико данас не каже, да је он крив”, говорило се.

Међутим, краљ Милан признавао је да је крив. Додуше, не увијек и свуда, али у писму краљици Наталији 19. новембра 1885. године пише: “Све посљедице моје несреће, мога пораза ја примам лично на себе”.

Дописнику „Allgemeine zeitunga” српски владар је рекао: “Ми смо починили више погрешака, али ја сам крив за све те грешке, и ја их на себе примам пред историјом“.

А послије?

Мир Србије и Бугарске је потписан 3. марта 1886. године у Букурешту. Аустроугарска није допустила да Србија испашта због овог неуспjеха и успостављено је предратно стање, навео је Марко Маринковић, професор историје за Историјски забавник.

Ипак, на основу овог пораза не треба оцjењивати цjелокупну владавину краља Милана Обреновића. Он је након абдикације, 1897. године постао командант активне војске гдjе се показао као добар организатор.

На крају 19. вijека борбена готовост, ред у српској војсци и опремљеност били су на бољем нивоу. Уведени су војни маневри, израђени ратни планови за евентуалне ратове са Турцима и Бугарима, а извршена је и модернизација војске.

Из каснијих ратова видимо да су извучене поуке и да је уклоњено доста недостатака који су утицали на пораз код Сливнице.