Ђорђе Митровић, официр морнарице Краљевине Југославије, био је учесник Априлског рата 1941. године. Одбио је да се преда Нијемцима и Италијанима током инвазије.

Подморница Небојша

Преузео је команду над подморницом имена „Небојша”, па је преко Грчке отпловио у Египат. Након 10 дана борби и пловидбе, успјешно је упловио у Александрију 27. априла 1941. године и дао се на распологању савезничким трупама.

Априлски рат 1941. године у Боки је био кратак и жесток. Њемачка и италијанска авијација у таласима су нападале бродове Ратне морнарице Краљевине Југославије, али без успјеха. Маскирани и сакривени у четири залива, бродови су били тешка мета. Са обале ка мору бранила их је густа ПВО ватра краљевске војске, док су Ловћен и Оријен флоту заклањали са копна. Губици у бродовљу Краљевске морнарице су били безначајни. Ипак, оно што што нису остварили ратном машинеријом, нацисти су успјели пропагандом.

Дезинформисани и уплашени радио-програмом Загреба, официри морнарице (највише је било Хрвата и Словенаца), „схватили су“ да се бродовима не могу пробити до Средоземља преко Отрантских врата и масовно су напуштали јединице. Ипак, нису се сви уплашили. Посаде подморнице „Небојша“, торпиљерки „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“, те пилоти ескадриле хидроавиона (девет летјелица „ДО-22“ и „Сум-14“) одлучили су да се не предају. Наставили су рат.

Официри „Небојше“, Срби, ријешили су 16. априла да се пробију из обруча. Пошто их је заповједник Словенац, као и знатан дио посаде напустио, официри Митровић, Ђорђевић, Пажин и, најмлађи од њих, Иван Мишковић кренули су по Боки да сакупљају другу посаду.

Мислили су да ће ићи тешко, али чим се прочуло да има оних који неће да капитулирају и морнари и кадети на школовању почели су да се јављају. За њима, почели су да стижу политичари, потом и други официри. Један пјешадијски официр држао је пиштољ уперен у своју сљепоочницу пред подоморницом, за случај да неће да га укрцају. Однекуд се у броду нашао и слијепи путник – четрнаестогодишњак, откривен тек на пучини.

Око стотињак људи, дупло више од предвиђеног броја, тискало су у подморници када је ујутро, 17. априла, запловила ка Александрији. Пратили су их пехови – квар електронског компаса, останак без струје… Путовали су данима, израњајући више пута између италијанских бродова.

Подморница „Небојша“ је од 1941-1945. године била стационирана у Средоземљу. До 1942. године чак је излазила на Атлантик. Брод је био стар за офанзивне акције, али је био добар за патроле и пратње трговачких бродова. Базе су му биле у Александрији и Порт Саиду у Египту, као и на Малти и Криту. Када је оштећена 1942. године, служила је у луци Валета на Малти за обуку савезничких противподморничких авиона и бродова. Чланови посаде, школовани подморничари Срби, укрцавани су на енглеске савремене подморнице на којима су ратовали, али увијек су се послије мисија враћали на „Небојшу“. По завршетку рата, дошло је наређење да посада сама одлучи хоће ли се вратити у Титову Југославију.

Иван Мишковић, некада најмлађи официр на „Небојши“, 1942. године је напредовао до њеног команданта. По добијању писма из Штаба савезника о могућностима посаде послије рата, командант је на Малти постројио посаду и рекао да изаберу сами своју судбину. Само двојица су хтјела да се врате. Иван Мишковић тада је савио борбену заставу са подморнице и ставио је у њедра. „Небојша“ је отегљен у Југославију.

– Крајем 1945. године, капетан Иван Мишковић је од брата, такође краљевог официра, добио писмо да може да се врати у земљу и да му „Титови“ неће ништа – прича Александар Коло, историчар и човјек заслужан што је ратна застава „Небојше“ ипак дошла кући.

Он објашњава да су Мишковићевог оца (угледни београдски архитекта и творац Звездарског планетаријума) и једног његовог брата нацисти стријељали на Бањици и да је то за комунистичке власти био доказ да нису били колаборационисти.

– Ипак, када се Мишковић са супругом Францускињом обрео у фебруару 1946. године на Железничкој станици у Београду, одмах је ухапшен – каже Коло. – Неколико дана Мишковић је држан у самици, а онда је приведен мајору ОЗНЕ Душану Карићу.

Мишковић је послије свједочио да га је бркати мајор питао све и свашта. Када му је тражио да каже да ли познаје официра Ивана Карића и када му је он рекао да га познаје још са академије и да мисли да је велики човјек и патриота, мајор је устао, салутирао и рекао: „Слободан си!“

Касније, док су били у привременом смјештају у Панчеву, Мишковићу и жени стигао је шпорет на дрва. Борци који су га истоварили нису смјели да кажу одакле је поклон. Тек послије је сазнао да је шпорет послао бркати мајор Карић, потоњи генерал Озне и рођени брат краљевског официра Ивана Карића.

Александар Коло је као кустос Ваздухопловног музеја радио на повратку ратних реликивија Краљевске војске у земљу. Он је Мишковића у више наврата питао гдје је ратна застава с подморнице. Капетан није био вољан да прича о томе, али је, ипак, послије више сусрета рекао да ју је прије повратка у земљу дао авио-махнаничару ескадриле хидроавиона који је остао у Лондону и кога је завјетовао да је чува.

У међувремену, застава је промјенила „власника“. Авио-механичар Ђорђе Кулић, будући да је био без порода, ратну заставу уступио је др Ђорђу Керцу, професору са Кембриџа. Породица Керац заставу је из кућног сефа износила само за славу.

– Сазнавши за ратну заставу, уочи обиљежавања 70 година од Априлског рата у Војном музеју, предложио сам Керцу да нам заставу уступи. Стари професор је дуго причао са породицом и на крају је пристао. На мени је било да то саопштим команданту „Небојше“ Мишковићу и да га позовем на изложбу – сјећа се Коло.

Мишковић је 2011. имао 91 годину. Био је пресрећан када је чуо да је застава сачувана. Позвао је преживјеле другове да их почасти због срећне вијести. У скромној кафани у Блоку 70 срце му је препукло док је наздрављао, објавио је портал Опанак.

Застава је стигла у Београд два дана касније. Изградња „Небојше“ почела је 1918. године у Енглеској, а десет година касније стигла је у Боку. Причало се да је имала фабричку грешку и често је била у квару. Непосредно пред Априлски рат на вјежби јој се покварило кормило и пала је на дно на огромну добину. Посада је једва преживела.

Неколико мјесеци пред рат скинута је са навоза, гдје се ремонтовала, и поринута је да патролира испод италијанских бродова који су нападали Грчку. Енглези су покушали да је поправе током рата, али нису успјели. Када је 1945. године сигла у Сплит, добила је име „Тара“ и служила је још неко вријеме.