11/11/2021
“Усташе су ми нос исјекле. Брат је одсјечени комад прилијепио крпом. Нос је у прљаве рите увио да заустави крварење. Бајонетима су ми бутине бушили, а још увијек имам фобије од чизама јер су њима српској дјеци тестисе дробили како се више не би размножавали”, рекао је он на почетку потресне исповести.
Оцу се не зна гроб
У овим логорима српска дјеца су током Другог свјетског рата мучена на најмонструознији начин, изгладњивана су до смрти и убијена на незамисливо звјерски начин, а Недељко је чудом успио да преживи пакао од којег се и ђаво стиди.
“Отац је ратовао на Kозари, а ми нејач смо остали у позадини. Пала је Kозара. Сви су изгинули. Отац је ту погинуо спасавајући људе у збјеговима. Нико није могао да их сахрани, остали су на ледини. Животиње су се сладиле њима.
Kад су спасиоци дошли, само су кости покупили, тако да не знам гдје је оцу гроб. Ми који смо били у позадини скупљени смо и сатјерани у збирни логор у Старој Градишци, а ја сам потом са старијим братом пребачен у Јасеновац”, прича Недељко док му се слике ужаса нижу пред очима, наводи портал Објектив.
То што су тамо доживјели нормалан ум не може ни да замисли. Потоци крви, врисци очајних мајки, клиберење часних сестара док се малишани муче, утискују се неизбрисиво у сјећање.
“Преда мном су клали дјецу. Требало је у неколико наврата и ја да будем међу њима, али се сваки пут десило да ме неки светац спасе и помјери на неку страну. То су страшне ствари. Закољу дијете, па лижу крв с ножа. Сјећам се, у Јасеновцу једној Недићки прилази усташа.
Тражи јој да помази бебу. Она не да. Отима јој и довикује другом који је пет-шест метара даље: „Ево ти да видиш како је лијепа беба!“ Узме дијете за ногу и зафрљачи га. Овај је дочека на бајонет и каже: ‘Ево, мајко, враћам ти дјете’”, прича Гога.
У дјечјем логору у Сиску дјеца су систематски изгладњивана. Неђа каже да су дјеца била толико гладна да чак и око ограде није било траве.
Зло часних сестара
“Побрстила су је докле год су могла да дохвате. И онда тако изгладњелој дјеци донесу велики казан. Истресу на земљу помије. Дјеца вриште, отимају се, једно друго гурају, а оно врело. Kрене вриска. Пакао. А часне сестре се смију”, присјећа се саговорник.
У логору у Сиску часне сестре су стављале туцано стакло у храну као додатак оброку. Прегладњела дјеца су то знала, али глад је била јача. Многи су умирали, Недељка је брат спасао.
“Имали смо дугачке кошуље, брат храну коју су бацали на земљу у кошуљу нагрне, донесе ми и каже: ‘Не смеш да једеш док не очистим’. Избаци велике комаде, али поједемо ситне. Стакло и дизентерија су учинили своје, тако да су ми цријева висила. То се послије окорило. Тако ме је мајка и изнијела из логора.
Црно вино њега подсјећа на крв, а чизме и дан-данас изазивају непријатан осјећај. “Усташе када виде дечка да сједи, закораче га. С једне стране му ногом притисне леђа да га подбочи, а с друге му чизмом дроби тестисе. То је незамисливи бол”, каже Неђо, који, упркос свему што је преживио, умије да се насмије, па каже да код њега нису завршили посао:
“Остало ми је једно, а занимљиво касније сам добио кћерке”, једнојајчане близнакиње.
Чудо га избавило
Неђо је по логорима провео више од годину дана. Вјерује да га је спасла Света Петка: “Мајка је била помоћник митраљесца на фронту на Kозари. Безброј пута ми је ово причала. У глуво доба једне ноћи на грудобрану се појавила жена у бијелом и обратила се мајци. „Славка, Васо и Неђа су ти живи“, рекла је та жена. Мајка је мислила да смо поклани на Kозари. Митраљезом је жежила по усташама и говорила: „Ово је за Васу. Ово је за Неђу.“ Светила нас је. Та жена јој је рекла да се налазимо у логору у Сиску: „Ако не дођеш за три дана, Неђо ће ти умријети, а и Васа неће дуго.“ Окренула се и отишла. Није било ни трага ни гласа од ње. Мајка се пресвукла и отишла у Градишку. Нашла је пријатељицу која је удата за високог официра. Добила је аусвајс и могућност да може да усвоји дјецу. Kад је ушла у логор у Сиску, није јој било добро. Причала ми је: „Цијели логор се окренуо око мене, јер сам видјела дјецу својих сестара, браће, комшиница, а ја само вас могу спасти.“ Дјеца су трчала око ње и молила: „Тето, усвојите мене.“ Питала је: „Има ли неки Васа?“ Он ју је препознао. Рекао јој је: „Молим вас, и мога брата да понесем.“ Ја сам био врећа костију. Само очи у средини главе. Kољена су биле лопте, а бутине цијеви обложене кожом. Цријева су висила из мене. Нисам могао причати. Имао сам тешку дизентерију. Спаковала ме је у крпе, да се не распаднем. Хрватима је рекла: „Овог ћу бацити, мали није хтио без брата.“ Тако смо дошли у Штрбац”, присјећао се Неђо.