У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина фреска на свијету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач умјесто књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала.

Фреска Исуса с мачем

Основна намјера дечанског живописа била је да исликана свјетлост писма зрачи мудрост божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору. Двије легенде тумаче час у којем се књига, симбол ријечи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима надјенуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослијепе усијаним мачем.

Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности умјесто књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.

У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцијелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетјела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Вјерује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се прије исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.

А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско вријеме, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбјежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје вјеровање на Космету да мач у Христовим рукама означава мјесто на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.

По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у посљедњем боју свог живота тражио највећу замјену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најљепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најљепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе свједочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.

Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из пријестоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из мјеста помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје“!

У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у њедрима, поред срца.

Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах послије причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изњедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свијету побједу српске војске.

У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувјек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се двије вјере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини, наводи портал „пепељуга“.

У овом стародревном запису, који чувају три безимена човјека, помиње се Бијела стијена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз вијекове пронио. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосјетио је пораз Срба и забио своју бијелу сабљу у Бијелу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.

Догодиће се то послије туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дјететом, али нико неће смјети први да запуца из страха да оно дјете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог прољећа процвјетаће крвави божури и тамо гдје никада нису ницали.

Тада ће она три безимена човјека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће ријеч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.