Само неколико људи у Србији још увијек може да посвједочи о страхотама и ужасу који се крије иза рјечи – Аушвиц. Ипак, њихове приче и свједочења о годинама страве још увијек живе у сјећањима њихових породица и најмилијих.

Аушвиц

Отац Станислава Вокрапића, Светислав, више од двије године био је заточен у логору смрти.

– Мој отац није волио да прича о логору јер му је то враћало страшна сјећања. Када је говорио, причао је о глади, пребијању и страшним звјерствима – прича Станислав.

Светислава Воркапића, са надимком Цвеја, већ одавно више нема. Умро је 1988. године са траговима „батињања на леђима и бројем на руци“. Па ипак, он је био један од срећнијих – дочекао је да види крај рата и добио прилику да још једном почне свој живот испочетка.

– Мој отац је допао Аушвица као један од организатора копања партизанских база у Бојчинској шуми у Срему. Био је прво у логорима на Бањици и Сајмишту. Причао је како је једном приликом у логору на Сајмишту један Нијемац рекао да му ударе 25 батина, а Србин, квислинг је рекао: „50 мајку му ј***м партизанску“! Одатле је депотован у Аушвиц – прича Станислав.

Нико од Срба, Јевреја и Рома који су са ових простора депортовани у њемачки нацистички концентрациони логор на подручју окупиране Пољске није знао шта Аушвиц заправо значи. Приче о страхотама овог мјеста нису допрле до Балкана, а и онима који су их начули дјеловале су толико страшно и невјероватно да нису жељели да повјерују у њих.

Натпис на улазу у логор: „Рад ослобађа“ многи су протумачили као знак да су допали некаквог радног логора.

А прошли су кроз врата пакла…

Аушвиц је постао највећи логор у којем је нацизам остваривао стравичну замисао о масовном уништавању људи. Највећи број оних који су стигли на ово мјесто одмах је одвођен у гасне коморе. Они за које би се процијенило да могу да се „исплате“ смјештани су у бараке и коришћени као робовска снага и људски заморчићи за експерименте „анђела смрти“ – доктора Јозефа Менгелеа.

Тамо је Светислав Воркапић престао да постоји и рођен је безимени, човјек – број 146.406.

– Када је отишао у логор мој отац је имао близу 100 кила самих мишића. Када је требало да се врати у село, његовој мајци су јавили да долази и она га је чекала на капији. Када је он сишао са коњских кола моја баба је гледала мимо њега покушавајући да га уочи. Није га препознала иако је стајао поред ње – говори Станислав причу која најбоље илуструје услове живота и страхоте кроз које су прошли затвореници логора смрти.

Тачан број жртава Аушвица никада није тачно утврђен. Процјене кажу да је у периоду од 1940. до 1945. овде у гасним коморама, од глади, болести, принудног рада и експеримената погинуло око 1,1 милиона људи, а има и оних који наводе цифру од преко 2 милиона.

Највише је убијено Јевреја, Пољака, Рома… Тачан број Срба који су боравили на овом ужасном мјесту никада није утврђен. Светислав Вокрапић је био један од оних који су и послије свих мучења успјели да преживе. У Аушвицу је провео двије годне!

У новембру 1944. године Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу СС је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије злочине пред совјетским трупама које су се приближавале. Нацисти су тада око 60.000 људи потјерали у „марш смрти“ – усиљени ход који је трајао недјељама. Нешто мање од 6.000 људи је преживјело.

Међутим, ово је био тренутак који је Светислав искористио.

– Мој отац је успио да током тог задњег марша побјегне у шуму. Убио је једног њемачког војника – изнемогао од глади могао је само да му скочи на леђа и закоље га зубима. Тако је неко краће вријеме „хајдуковао“ по шумама и наоружан сачекао Русе. Са њима је дошао до Београда – објашњава Станислав.

Совјетска армија пронашла је 27. јануара 1945. године када је Аушвиц ослобођен око 1.000 људи који су се крили у самом логору и 600 у Моновиц кампу за робове.

Послије свега, спасао живот Нијемцу

Још једна прича из живота овог невјероватног човјека остала је да свједочи о доброти и праштању које за многе данас превазилази границе могућег. Послије свега што је прошао у Аушвицу, Светислав је у свом срцу нашао мјеста и доброте и спасао живот – једном Нијемцу!

– Када се вратио из логора, као партијац, а по професији касапин, мој отац је постао шеф топионице масти у београдској кланици. У то вријеме заробљени Нијемци су коришћени за принудни рад, па је један Нијемац – Рихард, радио и у кланици – приповеда Светислављев син ову невјероватну причу.

Неко је тог Нијемца пријавио УДБИ да је појео једну кобасицу. Удбаши су хитно дошли и прислонили Рихарда уза зид да га стрељају по хитном поступку. Чак су Станислављевом оцу, знајући да је логораш, нудили да лично убије Нијемца. У том тренутку Светислав је стао испред заробљеника и рекао да ће морати прво њега да убију па тек онда Рихарда!

– Мој отац је тада рекао да зна шта је глад и да је двије године био сретан ако нађе шаку траве и да је тај Нијемац јадни заробљеник у положају биједног роба и да он не да да га убију! Било је повуци-потегни, али отац је био лик овјенчан славом, партијац и тако је Рихард остао жив – прича Станислав.

Неколико мјесеци касније, Рихард је заједно са осталим заробљеницима послат кући. Ипак, ово није крај ове невјероватне приче.

– Касније, када су Нијемци почели као туристи да посећују Јадран, Рихард је годинама са породицом свраћао код нас. Увијек би грлио и љубио мог оца сјећајући се како му је овај тих тешких послијератних дана спасао живот – сјећа се Станислав.

Ниједном се није вратио у Аушвиц

Око 300 људи који су преживјели Аушвиц и који су још увијек међу нама, окупиће се као и сваке године, на истом мјесту гдје су били изложени стравичним страдањима и патњи, а које је данас музеј, да одају почаст мртвима и свом спасењу.

За живота, Светислав Воркапић, одликован орденом за заслуге са сребрном звијездом, ниједном се није вратио у Аушвиц, а то је била његова одлука.

– Више пута су га звали да оде тамо у току неких манифестација, али он није хтио. Говорио је да они који одлазе у Аушвиц и то још обучени у она пругаста логорашка одјела заправо „никада нису изашли из жице!“ – закључује Станислав невјероватну животну причу свог оца – логораша број 146.406 и човјека који је свој живот 1945. почео испочетка – Светислава Воркапића. „