У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, уз старо православно гробље усташе су убиле 150 грађана Шида, међу којима је био и Сава Шумановић, један од најистакнутијих српских сликара 20. вијека.

Сава Шумановић

Рођен 24. јануара 1896. у Винковцима у имућној грађанској породици, Сава је од четврте године живио у Шиду. Прво интересовање за умјетност показао је као средњошколац. Упоредо са похађањем Реалне гимназије у Земуну узимао је приватне часове код Исидора Јунга који га је упознао са сликарством импресиониста, Сезана и Ван Гога, наводи Блиц.

Упркос очевој жељи да се школује за адвоката, Сава је 1918. завршио Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу а 1920. први пут је отишао у Париз гдје је учио код кубисте Андреа Лота и дружио се са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим умјетницима.

Током свог другог боравка у Паризу, насликао је „Доручак на трави“ (1927) који је наишао на одличне критике, а нешто касније исте године за седам дана и ноћи завшрио је „Пијану лађу“, монументално ремек-дјело инспирисано истоименом Рембоовм пјесмом и Жерикоовом сликом „Сплав Медуза“.

„То је најбујније, најсиловитије, најразмаханије његово дјело“, пише ликовни критичар Миодраг Б. Протић. „Пијану лађу“ и друге слике Шумановић је излагао на Салону независних и Јесењем салону, престижним ликовним смотрама на којима су диктирани трендови мимо званичног и конзервативног програма сликарских академија.

Његово ментално здравље било је веома крхко и често условљено позитивним, односно негативним критикама. У фебруару 1928. Сава је доживио нервни слом и вратио се из Париза у Шид. Након одличних критика самосталне изложбе у Београду, септембра исте године, здравље му се поправило, а онда, након неспоразума са жиријем и изостанка са Јесењег салона у Паризу 1929. поново се погоршало. Марта 1930. заувијек је напустио Париз и слиједеће двије године лијечио се у Београду. Двије године касније дефинитивно се вратио у Шид. Живио је повучено, али је интензивно сликао, махом пејзаже и актове. Радио је на циклусима купачица и берачица грожђа.

У свом стваралаштву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма да би у посљедњој деценији развио особен стил који одликују свијетле боје и лирска атмосфера. Лично је свој стил називао „како знам и умјем“. Посљедња самостална изложба у Београду, 1939, имала је одличне критике, посјету и откуп, што му је донијело велики успјех и углед једног од најзначајнијих сликара српског сликарства.

За вријеме Другог свјетског рата, Шид је ушао у састав Независне Државе Хрватске, ћирилица је била забрањено писмо па је Шумановић, из протеста, умјесто потписа стављао само годину настанка. Тог 28. августа њега су, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле усташе. Кад су дошли по њега, „замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувијек, не знајући за шта га терете“, каже историчар умјетности Гордана Крстић-Фај. Сви су одведени у Сремску Митровицу гдје су мучени и стријељани два дана касније.

У том тренутку на његовом штафелају сушила се слика „Берачице“.

Највећи број његових дјела, преко 400, чува се у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду, док се у Галерији Матице Српске налази око 50 радова.