Срби никад нису љубили школе. Изгубили су царство, а нису основали ни једну једину школу. Нису умјели да створе дипломатску вјештину засновану на знању.

Јован Рајић

Нису знали да предвиде шта ће им се десити. Образовање и наука су оно што представља кичму једнога народа, оно што омогућује усправно држање пред другима и сигуран, далек поглед у будућност, записао је крајем 18. вијека Јован Рајић, архимандрит, писац и историчар.

За Рајића је историја уистину била учитељица живота, али Срби његовог времена ту учитељицу нису имали. Због тога је настојао да његов народ добије своју учитељицу, или бар да нема туђу.

Јован Рајић је написао прву писану историју српскога народа, коју је назвао „Историја разних славенских народов најпрече Болгар, Хрватов и Сербов“. Грађу за ову књигу прикупљао је 40 година у Њемачкој, Русији, Венецији, на Хиландару и другде.

Наша прва писана историја штампана је у штампарији Стефана Новаковића 1794−1795. године у Бечу. Своје капитално дјело Рајић је завршио још 1768. али је оно због цензуре било штампано тек четврт вијека доцније.

Сматрао је да се без познавања историје сусједних народа не може разумјети ни сопствена, јер „са сусједима највише и другујемо, али и ратујемо“.

Учени Срби су прије два вијека за Рајића говорили да је отац српске историје а његов „Катихизис“ зауставио је вјешто смишљени план Марије Терезије за унијаћењем православних Срба у Карловачкој митрополији.

Царица је имала жељу да уведе „добар катихизис за народ и школе“ због велике бриге коју „носи за вјерни илирски народ свој, нарочито да би обучен био и у познавању Бога и његове врховне власти и одавања правог поштовања како Богу, тако и господару своме у узајамним дужностима“.

Катихизис је био написан на њемачком а преко царског комесара достављен у Карловце, али га је српски Синод одбио. Краљица је то прихватила уз услов да Срби за три недјеље понуде своју Књигу вјере православне. Јован Рајић се прихватио посла и за само 17 дана сачинио Катихизис. Рајићев Катихизис којим је осујећен план Беча састављен је из три дијела: о вјери, љубави и нади, наводи портал Тамо далеко.

Јован Рајић, осим што је био врло образован и талентован, био је необично вриједан човјек. Дневно је радио по 16-17 сати, два-три сата се молио Богу а четири-пет сати је спавао. Његово животно начело било је да је гријех проводити вријеме у беспослици.

„У једином мом животу времена имам довољно, неправeдно, па је грешно провести га тихо и беспослено“.