Солунски фронт био је поприште ванредних ратних напора и жестоких борби, али и ратише на коме је опорављена српска војска однијела блиставе побједе, које су имале велики утицај на завршетак Првог свјетског рата и пораз Централних сила, а Србији послије три године патњи под окупацијом поново донијеле слободу.

Ипак, прије свих успјеха и побједа, требало је издржати први велики испит и показати да је опорављена српска војска, која је 1915. године била на ивици уништења, поново способна за ратне операције и велике побједе попут оних из 1914. Водећи се ријечима славног војводе Живојина Мишића, који је говорио оно чувено: „Ко смије, тај може, ко не зна за страх, тај иде напријед“, прекаљени ратници са Колубаре појачани новим регрутима, однијели су блиставу побједу против веома јаких и здружених снага Бугара и Нијемаца и отвориле пут ка побједи на Кајмакчалану и ослобођењу Битоља.

Борба која се водила од 17. августа до средине септембра 1916. године познате су под именом Горничевска битка, у којој је српска војска уз помоћ савезника до ногу потукла бугарске трупе. Иако је била врло важна, ова изузетно значајна побједа остала је у сјенци каснијих успјеха.

Покрет према граници

Послије Албанске голготе и опоравка у Грчкој, реорганизована српска војска увјежбавала се у прољеће 1916. са француским наоружањем у логорима на Халкидику, по несносној врућини. Усљед великих губитака претходних година под заставу су позвани сви иоле способнији и тако су се у истом строју нашли ветерани из ранијих битака, заједно са голобрадим младићима и државним службеницима, који су премјештени у борбене јединице.

Тада је на граници окупиране Србије (данас Сјеверне Македоније) и неутралне Грчке, стајала добро утврђена бугарска војска, под будним оком њемачких официра. Нијемци су већи дио својих јединица повукли и упутили на Западни фронт, на коме је више мјесеци бјеснела страшна битка код Вердена. Насупрот њима, савезници су у солунском утврђеном логору имали релативно мале британско-француске снаге, које би Бугари лако сатјерали у море, али Нијемци нису жељели да повреде грчку неутралност, из обзира према њеном краљу. Сем тога, Савезници су (нарочито Велика Британија) размишљали и о укидању Солунског фронта, који још практично није ни формиран и упућивању свих савезничких снага, укључујући и српску војску, на Западни фронт. Владало је мишљење да ће се питање побједника ријешити на главном ратишту, а да једно споредно, као Солунски фронт – треба укинути!

Зато је српском вођству било преко потребно да покаже да је српски војник поново способан за чуда, и на инсистирање српске владе и дијела француског војног руководства, али и недостатака транспортних бродова за пребацивање трупа – Солунски фронт је „преживио“.

Пошто је требало у рат привући и Румунију, командант савезничких снага у Грчкој, француски генерал Сарај, одлучио се за офанзиву, иако је знао да број војника којима располаже није био довољан за озбиљнију акцију. Број савезничких војника био је приближан непријатељским – око 400.000 људи у оперативним јединицама: француска источна војска 127.000, српска војска 122.000, енглеска војска 119.000, 35. италијанска дивизија 24.000 и руска бригада 9.560 људи. Бугари, касније и Нијемци држали су врло јаке, утврђене положаје, за чије освајање је нападачу било потребно још 50 посто више људи.

Једина предност савезника огледала се у већем броју артиљеријских оруђа. По плану офанзиве, главну ударну снагу требало је да представљају Срби (ко би други). Тако се десило да послије два мјесеца обуке на Халкидику, српска војска, која још није примила у потпуности теже наоружање и транспортна средства, добије наређење за покрет према граници.

С друге стране, Бугари, који су још од искрцавања српске војске у Солуну утврђивали своје положаје и довлачили појачања, такође су припремали офанзиву. Идеја је била да се савезници, док још нису консолидовали редове, у току концентрације трупа, једним снажним ударом одбаце у море и тако одврате Румуни од уласка у рат. Без већег протеста Грчке, ушли су на њену територију и заузели доминантне положаје, на којима су почели да се утврђују. Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2.000 м ишла је граница Србије. То је био довољан мотив српским војницима, да дају све од себе, да их освоје. Опремљени и наоружани као никад до тада, били су пуни самопоуздања, али захваљујући великом ратном искуству и хладне главе.

Слом бугарске офанзиве

Бугарска офанзива на линији Битољ – Лерин – Островско језеро, почела је 17. августа. Главни напад био је усмјерен у правцу Островског језера, јер се ту налазила жељезничка пруга, која је имала везу са Солуном, што је чинило важним стратешким објектом. Сем тога, топографија овог дијела фронта била је најпогоднија за брзи продор у позадину савезничког распореда. У овом рејону, налазила се Дунавска дивизија и Добровољачки (Четнички) одред, од око 1.500 људи под командом потпуковника Војина Поповића – познатијег као Војвода Вук. У свом првом налету, Бугари су вишеструко надмоћнијим снагама ударили на добровољачки одред. Како је био без артиљерије, одред је убрзо принуђен да се повуче и растури по терену. Сутрадан је командант Дунавске дивизије, не знајући да пред собом има знатно јачег противника, кренуо у напад. Дошло је до борбе код железничке станице Флорина.

Непријатељ је надирао са свих страна, српски положаји и поред очајничке одбране и борбе прса у прса, распали су се. Батерије пољских топова, изложене ризику да буду заробљене, кренуле су у повлачење. Један ескадрон бугарске коњице, успио је да зароби комплетну батерију пољских топова. Ипак, захваљујући енергичном нападу једне пешадијске јединице, батерија је одробљена, а коњаници уз велике губитке натјерани у бег. Тог несрећног дана, Срби су изгубили девет топова…

Ситуација постаје врло озбиљна, уколико би Бугари успјели да се пробију. Постојала је опасност да доведу у питање и опстанак цјелокупног Солунског фронта! Врховна команда најхитније упућује Вардарску дивизију и једну бригаду из Тимочке дивизије, као појачање, док Французи стављају на располагање тешку артиљерију. Сада је вријеме играло највећу улогу… Дунавска дивизија је добила наређење да се до пристизања појачања, положаји у ширем рејону села Горничева бране до посљедњег човјека. Паклена врућина и безводан терен, стављали су на велика искушења војнике Дунавске дивизије. Њихови проређени редови на дугачком фронту, са крајњим напором одбијали су јурише бугарске пешадије, која је као ријека надирала са свих страна. Одолијевајући жеђи, бугарским куршумима и гранатама, Дунавци су издржали пет дана и појачање од дивизије и по, које је упућено ка Острову и Горничеву, било је довољно да ситуацију преокрене у српску корист.

Међутим, непријатељ није одустајао: поред појачања у пјешадији, у нападима на браниоце учествовала је и њемачка далекометна артиљерија, а њихови авиони су више пута, из бришућег љета, бомбардовали Острово и Ветеркоп. Иницијатива је већ излазила из бугарских руку. Полажући много у овај напад, који је био први сукоб са „новом“ српском војском, трошили су енергију и претрпели људске жртве. Када им је постало јасно да српски фронт и поред више напада који су их коштали великих губитака, не може да се пробије, 28 августа 1916, обустављају офанзиву и прелазе у одбрану, објавио је портал калибар.рс

Богат ратни плијен

Иако је бугарски напад омео Савезнике у начину извођења офанзиве, нису одустајали од ње. Српске трупе око Островског језера налазиле су се на голом и безводном терену, а десно од њих, на планини Малка Ниџе, на доминантним висовима, Бугари су имали добро утврђене положаје, са којих су угрожавали остале српске јединице. На овом дијелу фронта налазила се ојачана прва бугарска армија. С обзиром да је офанзива планирана на српском сектору Солунског фронта, било је неопходно прегруписати јединице. Тако су на појединим одсјецима француске јединице смијениле српске, а формирана је и посебна оперативна група: Француско-руска армија, која је требало активно да помогне српској војсци у предстојећој офанзиви. Поред тога, Србима је стављен на располагање велики број далекометних артиљеријских оруђа тежих калибара.

Савезничка офанзива је почела 12. септембра 1916, ураганском артиљеријском припремом. Српски војници су први пут могли да у правом обиму употребе начин борбе, који је већ одавно коришћен на Западном фронту. По први пут, артиљеријске муниције је било у изобиљу, није се нимало штедјела и гранатама су засипани цијели простори. То је Србима подигло морал, док је друга страна, по први пут могла да осјети ужасно дејство артиљеријске припреме. На појединим секторима, бугарски војници који су још били живи, напуштали су положаје и не сачекавши напад српске пешадије. Одбијајући бугарске противнападе и потискујући их, заузимали су један по један положај. Послије неколико дана, лијево крило српских јединица, преотело је од Бугара све важније позиције. Уз велике губитке, непријатељ се повукао, оставивши за собом богат ратни плијен. Између осталог, ту се налазило 15 топова, међу којима и батерија далекометних, њемачких од 105 мм који су Србима данима задавали проблеме, пет хаубица, три минобацача… Ово је био први ратни плен српске војске, послије албанске голготе.

Горничевска битка је прва побједа реорганизоване српске војске, која је значајнија, јер је вратила вјеру у побједу и подигла борбени дух. Поред тога, српска војска доказала је и непријатељима и пријатељима, да је фактор на који мора озбиљно да се рачуна у будућим операцијама.