Како изгледа икона „Необорива стијена“ пред којом се причестила српска војска уочи Косовског боја, шта садржи Карејски типик са оригиналним печатом Светог Саве или каква је унутрашњост монашке келије – одговори на та питања налазе се у манастиру Хиландару.

Из мјеста Уранополис на Атосу, које практично спаја монашку заједницу и Свету гору са преосталим дијелом Грчке, екипа Тањуга трајектом плови према малој луци Јованица у којој љубазни домаћини распореде госте у неколико комби-возила.

Тренутак прије наставка пута ка манстиру Хиландар, „у оку“ остаје кадар који асоцира на неку Одисејеву плажу која се вијековима није промијенила. Вијугави макадамски пут, окружен маслињацима и зимзеленим растињем, који асоцирају на Медитеран, одузима комфор намјернику.

Труцкање, оштре кривине, мало проклизавања на облутцима и стиже се пред капију институције која траје без прекида дуже од 800 година.

Окружен брдима, склоњен од злих намјера у дивну природу, Хиландар чува темељ идентитета српског народа и цркве кроз вијекове у сигурности Свете горе Атонске.

Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. мјесту по значају.

Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 метара. Спољни зидови су у просјеку дугачки 140 метара и окружују површину која је широка око 75 метара.

Хиландар се сматра једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Госте из Београда дочекује прво гостопримац Ђорђе, студент завршне године Теолошког факултета у Београду који је ту преко љета и, како каже, кад год му то студентске обавезе дозволе.

„Сви углавном обраћају пажњу на ово споља, а мене занима шта је унутра…суштина. Да је све како ваља то споља, не би било мјеста у које би се људи склањали као што је манастир Хилнадар“, каже нам Ђорђе и нуди нас кафом.

У средишту манастира радници и монаси разговарају.

Изнад манастира је велика дизалица јер је у току реконструкција и отклањање посљедица катасатрофалног пожара који је задесио Хиландар 2004. године.

Осмјех игумана Методија, старјешине манстира Хиландара, уноси посебну топлину у поздрављање са свим пристиглим гостима из Београда.

„Драго нам је да нам овде долази све више младих људи из Србије, да виде наш манастир, да се упознају са нашим настојањима и светињама. Групе из Грчке које долазе код нас углавном чине људи који су прешли 50. годину. Велико је интересовање људи да посјете манастир и виде наше културно наслијеђе“, рекао је игуман Методије.

У манастиру годишње имају 16.000 ноћења.

„Међу странцима највише има Руса. Има и Француза који раде на публиковању средњевјековних рукописа. Са друге стране имамо само још једну празну келију. Дакле, када би нам стигла још два искушеника, једног не би имали гдје да смјестимо. То нас такође радује“, каже игуман Методије.

Међу гостима из Београда се у тишини пронио утисак да никада нису видјели задовољнијег човјека.

Игуман Методије открива да је био успјешан студент електротехнике у Београду и да му је фалило годину дана да оконча студије када је одлучио да дође у Хиландар и замонаши се.

„Нисам имао дилему. Знао сам да ми је мјесто у цркви. Добро су ми ишле студије, али моји пријатељи из цркве су знали да ћу те 1994. године отићи у Хиландар. Мало сам шокирао колеге са факултета, али шта је ту је. Сада често сањам како припремам неки испит и треба да га полажем“, рекао је игуман Методије.

Сјећа се да је у моменту његовог доласка манастир Хиландар био скоро празан.

„Сада смо задовољни, јер у Хиландару има укупно педесетак монаха и искушеника“, каже игуман, док показује мову монашку келију у реконструисаном Бијелом конаку, која подсјећа на скромну једнокреветну, али удобну студентску собу са креветом, столом и столицом и мјестом за одлагање ствари.

У манастиру нема сигнала мобилне телефоније ни интернет везе, а обједује се у импровизованој трпезарији док аутентична не буде реконструисана у цијелости.

На менију су динстани кромпир, хоботница, орада, кајгана са поврћем, свјежа салата и манастирско вино.

Први оброк је у 8 сати ујутру, а слиједећи у 18 часова.

Оброк у манстиру је увек иза богослужења и за вријеме обједовања један од монаха чита неки текст о православљу.

Разговор у трпезарији није пожељан.

Љубазни домаћини су нас провели кроз Ризницу, гдје се чувају неки од најзначајњих средњевјековних артефаката на свјетском нивоу.

Историчар Владимир Тријић је говорио о икони Богородице „Необорива стијена“.

„Свети Сава је, судећи према његовом житију, имао богородичину икону овог типа. Нисмо сигурни да ли је она сачувана, али је свакако познато да је према тој икони насликана ова која је сада пред нама. То је икона из 14. вијека и знамо да је ју је насликао српски умјетник. С друге стране се налази пријесто Светога Саве као архијереја. Необично је што је на тој слици насликан са орнатима царске опреме. По предању пред нама је икона пред којом се наша, српска војска причестила уочи Косовског боја“, испричао је Тријић.

Он показује и икону коју је цар Душан донео у манастир Хиландар, али и Карејски типик са оригиналним печатом Светог Саве.

„Пред нама је најстарији примерак средњевјековне конзервације за који ми знамо. Имамо оригинални печат Светог Саве на крају те повеље из 1200. године. Тај типик прописује правила живота у карејској келији“, објаснио је Тријић и показао још један оригинални препис Светог Саве у којем прописује начин живота у манастиру Хиландар.