Иван је писао о ужасима које су доживјели Срби од руку усташа, у Неовисној држави Хрватској (НДХ).

Иван Горан Ковачић, Хрват, један је од највећих пjесника на српскохрватском/српском/хрватском језику, у историји.

Његова поема „Јама“ једно је од најпотреснијих свједочанстава која постоје, о звјерствима које су људи чинили једни другима у Другом свјетском рату.

Конкретно, Иван је писао о ужасима које су доживјели Срби од руку усташа, у Неовисној држави Хрватској (НДХ).

Потресна је и судбина овог великог пјесника. Иако је његов глас громовито упозоравао на страдање српског народа у Хрватској, иако се чуо далеко, далеко, широм свијета, заклали су га четници.

Велики умјетник Пабло Пикасо, кад су му прочитали француски превод „Јаме“, остао је скамењен, очију испуњених сузама.

Једна друга пјесма Ивана Горана, међутим, изазвала је велику пажњу кад се појавила. Можда не тако величанствена и значајна као Јама, ипак се издваја по дубини и страхоти своје емоције.

Замислите шта, какво звјерство, је могло њежног и осјетљивог младића да натјера да припаднике сопственог народа, боље рећи изроде међу њима, овако прокуне:

Мрзимо вас

„Мрзимо вас, хуље, мрзимо, крвници, Ви, пљачкашке руље! У мајчиној клици куну вашу дјецу утробе свих жена испод дома нашег, бомбом порушена.

Скотови и гмази, што псичете зраком, На крвавој стази, за мрачним облаком достиће вас, змије, осветничка стријела

Изнад наших брда, долина и села.

Кукавице, вране, пси тушинских курва, У дно наше ране бијес ће да вас сурва, од отровâ њених кости ће вам гњити, док се не насити, док се не насити.

Наше љуте гује кроз кост ће вам гмизат, побјешњеле кује цријева ће вам лизат, мухе зукавице и смрдљиви црви освету ће множит у црној вам крви.

Срцем бисмо јели погано вам месо, на лешине сјели и кликтали бијесно, Смрдежима вашим пунили би плућа

За побједе нове, нова надахнућа.“