Зашто се приликом додјељивања улице Благоју Јововићу подигла толика прашина, искључиво у малобројним преосталим ново-комунистичким таборима, основни разлог је јасан, али и ту су још многе ствари које такви никако не могу да поднесу.

Једна од њих је и његова несуђена борба под светим Острогом о којој је Павелићев џелат у својој биографији написао сљедеће:

Кад сам дошао кући, видимо, из правца Острога диже се велики дим, види се и ватра. У тој ватри и диму погинули су Блажо Ђукановић, ђенерал, и Бајо Станишић, пуковник и војвода четнички.

Једини је преживио неки Благоје из Васојевића, кад су их повели на стрељање, имао среће, не погоди га метак, он падне, правио се мртав и кад су му одјело скидали, бацили га у јаму, он искористи прилику кад су партизани били неопрезни, дигне се “из мртвих”, баци се у бијег и након скривања у шуми три дана, дође у наш Штаб. Од њега сам чуо како је било. Ситуација безнадежна. Узалуд су звонила острошка звона, помоћ тражећи. Нико да крене опкољеним четницима. Партизани понуде Бају Станишићу, да пређе на њихову страну, даће му сектор да командује, само да призна њихов врховни штаб. Бајо одбије!

Онда обећају четницима да ће их пустити кућама, само да се предају, да се не пролива братска крв. Изађу, мирно предају оружје, партизани их поведу у Доњи Острог, саслушају их, дају им вечеру, а онда, у глуво доба ноћи, све их повежу, изведу као морају да бјеже, долазе Њемци и пострељају их.

Ђенерал Ђукановић предао се, није желео да светиња острошка страда у борби у којој четници нису имали никакве шансе. Са њим се преда и Дражин изасланик, др. Tошковић, над чијим лешом су партизани највише куражили: “Дођите да видите Дражиног министра!”, подсјећа портал Принцип.

А Баја Станишића метак погоди док је пуцао, погибе на прозору манастира. Три његова рођака не хдјеше им живи у руке, изврше самоубиство. Крв се проли крај ћивота светог Василија, крв братска. Ја сам на Острогу, код Баја, провео више од годину дана. И само ме случај спасе. Да нисам отиша кући да се спремим, погинуо бих као Тошковић који је на Острогу само мене чекао па да кренемо за Србију. Нема смрти без судњега дана.