Након пада Цариграда 1453. Турци су постепено успјевали да једну за другом ставе под своју власт и све самосталне српске државе, Србију (1459) и Босну (1463), Херцеговину (1482) и Црну Гору (1499). Турци су тако већ крајем XV вијека завладали цијелим Балканом и одатле су могли да наставе продор даље у Европу, преко граница Угарске и Аустрије.

ОДНОС ВАТИКАНА ПРЕМА СРБИМА ПОД ТУРЦИМА

Већ почетком XVI вијека у Европи почињу да букте покрети реформације за одвајање западних хришћана испод власти Ватикана, па се Римска црква осјетила угроженом са више страна и предузима мјере за отпор и једној и другој опасности.

За организацију одбране римског схватања хришћанства и ширења папске власти над свим хришћанима, папама прискаче у помоћ Игнацио Лојола, филозоф, оснивач језуитског реда, чији је основни задатак био одбрана и ширење римокатоличке вјере или propagatio fidet.

Неколико година након оснивања, језуити почињу да оснивају тзв. колегије: Collegia Nationalia или Ponitificia, чија је основна и једина улога била да спреме способне и поуздане мисионаре за сваки народ које би потом упућивали међу њихове сународнике, у отаџбину, да им предају учење Римске цркве, шире идеје папства и уче их да буду одани и покорни папи.

Након оснивања Collegium germanicum 1552. и Collegium hungaricum 1577. Исте године основан је Collegium graecum а у Лорету, истовремено, основан је Collegium illyricum за образовање мисионара по областима Балканског полуострва словенске народности.

Међутим, нису били посебно успјешни све до оснивања Congregatio de propaganda fide (22. јуна 1622), са задатком ,,да спасава народе који су заблудјели због незнања или смртоносног гријеха, те су преобразили своју људску природу у животињску, која би их одвела најзад у огањ вјечни, спреман за ђавла и слуге његове,“ што се тврди у були папе Григорија XV.

Ови римски емисари, већином послати као калуђери, међу Србима Јадранског приморја, настојали су да на своју страну придобију тамошње Србе, православне борце против турске власти. Дешавало се да Ватикан и помогне побуњене Србе, као што је било 1593–1612, за вријеме српског пећког патријарха Јована и херцеговачког митрополита Висариона и побуне са никшићким војводом Грданом на челу. Пошто су папе вребале сваку прилику да православним Србима наметну своју власт, представници српске цркве и народа су, код свих преговора са аустријским царевима, шпанским краљевима и италијанским кнежевима у вези са заједничким радом на ослобођењу Балкана од турске страховладе, захтјевали свечано обећање да ће Србима оставити не само слободу исповједања православне вјере, него и штитити српско православље и повратити им све цркве, манастире и њихова добра која су им Турци поотимали.

Тако је, нпр. 1608. године патријарх Јован са народним главарима, приликом разговора са савојским херцегом Карлом Емануелом, кад није било наде да ће добити помоћ за борбу против Османлија, обећавао кнезу да ће га Срби изабрати за свог краља и крунисати „по закону светопочивших првих српских патријарха, првога Св. Саве и брата му првовенчанога Светог краља Стефана, као и и других касније крунисаних краљева, али га моле да он,,…учини један привилегиј свих закона и православне вјере наше с клетвом, свих четири евангелија и на часноме крсту, потписано руком својом господском и такође од синова твојиех принципа, да увек буде за вјеру. Зато у наше стране никако нећемо ни језуита ни никога другога, који би пук наш хришћански на римски закон обраћао, зашто отле би могло бити велика скандала међу народ.“

(приметно је да се за православне говори ‘хришћани’ док се за католике говори као о нехришћанима одн. присталицама римског закона – јасно је раздвајање хришћанства и католицизма – прим.)

Кнез од Мантове одговорио је српском изасланству 1610. године обећањем да ће, кад се ослободе, свако моћи,,,без зазора и страха, исповиједати вјеру православну, док је црквама обећао не само да ће им сва добра који су им Турци отели вратити, већ да ће им и нова дати“.

Међутим Запад није успио (из ових или оних разлога), да створи савез западних хришћанских владара, док претенденти на српске земље међу њима нису имали искрене воље ни интереса да прискоче у помоћ Србима спремним за устанак.

Истовремено сукоби Ватикана са нарастајућим протестантизмом и слаб успјех ширења папске власти на Балкану, довели су до тињајућег беса у самој Курији. Тако 20. априла 1648. један ратоборни члан Конгрегације предлаже…,, да се Босна, коју је посљедња босанска краљица на самрти у Риму оставила Папи, отме од Турака и преда Св. столици (НДХ је то и учинила – прим.).

Са овако разрађеном пропагандом с необичном преданошћу, кренуо је Ватикан у XVII вијеку у поход на Балкан, с посебним интересовањем за Босну у којој је организовао чак седамнаест мисионарских жаришта, у којима је, по извештају 1673, у пропаганди радило преко 200 фрањеваца који су једва успјели да одрже паству са 30000 старих римокатоличких вјерника. Њихово мисионарење међу православним Србима, по записима Радослава Грујића ,,тако незнатан успјех имала, да је, нпр, по извјештају босанског бискупа Николе Оловића из 1675. за цијеле четири године једва 51 православна душа, и то већином женских ради удаје, преведено у католичку вјеру,“ и додаје да су већи успјех босански фрањевци имали у Бугарској, гдје је католички бискуп Петар Злојутрић успио да преведе у католичанство 12000 јеретичких павлићана, који су живјели у завади са Бугарском православном црквом, наводи портал „Kисхад“.

Да би фрањевачка мисионарска акција могла да се несметано одвија у Турској уз заштиту и потпору турских власти, Пропаганда је још 1635. одобрила, да се као њени агенти на Порти и Цариграду држе два фрањевца који знају турски и арапски.

За мисионаре међу Србима Херцеговине у суседству Дубровачке републике, Пропаганда је 1627. године поставила дубровачког свештеника Ловру Векија и ,,нарочито га упозорила да покуша обраћати у католичку вјеру православне Србе у области Требиња, Сланог и Макарске.“