02/06/2021
Милосава Перуновић, Никшићанка
Када се, 1916. године, по капитулацији Црне Горе, придружила комитама Милосава Перуновић није крила да је дjевојка, али се ипак до краја рата борила као Милосав. Иако су се о храброј девојци већ и пjесме пjевале, чак ни многи њени саборци дуго нису знали да је чувена Милосава у ствари њихов саборац Милосав. Нико, па ни окупатор, није слутио да ће врло брзо за овом младом дjевојком бити организоване јаке потјере и да ће бити обећана велика награда ономе ко је ухвати живу или је убије… Говорило се да је од њене пушке „дрхтао сваки непријатељ”. Док је она комитовала њена породица, отац, мајка и три брата, били су у логору у Аустрији.
Три године након завршетка рата Милосава је, у знак захвалности за комитовање и добровољно учешће у Великом рату добила седам ланаца земље у селу Жедник, код Суботице. На тој земљи је подигла лијепу кућу. Будући да је, за ондашње прилике, била школована, радила је на железничкој станици као благајница. У Жеднику је остала све до априлског слома 1941. године.
Одбивши позив окупатора да се преда, Милосава је била принуђена да побјегне у Црну Гору, а с нјом и мајка Госпава и најмлађи брат Никола. И кућа им је тада спаљена, наведено је на слободној енциклопедији. Када су из Жедника побегли и дошли у своје племе нису имали склоништа, па им је свештеник Драгомир Мијушковић уступио дио своје куће. Чим су Немци протјерани, Милосава је одлучила да се врати у Жедник. У зиму 1945. године кренула је пјешице преко Чакора. С њом су били и неки Бацковићи и Роксандићи и још неки људи који су се враћали на своја имања у Метохији. Избивши на врх Чакора, један од Бацковића је испалио неколико метака из револвера. Не зна се како, истрага о томе није вођена, тек један метак је погодио Милосаву у леђа. Успели су да је пренесу до болнице у Пећи, али је после неколико дана подлегла. Кад су њени најближи стигли у болницу, успела је само ово да каже: „Погибох од поганске руке…“
09/03/2026
