Истинска срећа је доћи на темеље светиња, ући у живот светих Немањића, у трагове њиховог постојања! – Народ овог краја није кренуо у сеобу, молитвено и охрабрујуће подсјећа игуманија манастира Свети Георгије на Брњаку у општини Зубин Поток, мати Стефанида.

Манастир Брњак

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије донио је одлуку да се у циљу унапријеђења живота у Ибарском Kолашину интензивније поради на томе да петнаест монахиња манастира Грачанице на челу са досадашњом игуманијом мати Стефанидом наставе свој монашки живот у обновљеном манастиру у Брњаку, општина Зубин Поток. Било је то прије годину дана.

Тамо је за сада направљена црква посвећена Светом Георгију, а поред храма је нови монашки конак. У обнови манастира посебно учествује добротвор Раде Добрић са својом породицом из Зубиног Потока. Велика жеља народа овог краја јесте да тај манастир изнад језера Газиводе, који је тренутно грачанички метох, потпуно оживи као самосталан манастир и да поред два мушка манастира (Црном Реком и Дубоким Потоком) буде на додатно духовно охрабрење нашег вјерног народа.

-Сестринство које се сада налази на Брњаку отпочело је обнову, или боље речено, од голе ледине изградњу манастира Светог Георгија на мјесту гдје је у XIII вијеку била школа за дјевојчице коју је подигла и о којој се бринула краљица Јелена из рода Анжујског, жена Уроша I Немањића, каже мати Стефана.

Дугогодишње удовство Јелене Анжујске

Уводећи нас у причу о значају свете краљице Јелене Анжујске, светих Немањића и још неких момената значајних за Ибарски Колашин, мати Стефанида нам је испричала: Ова немањићка снаха издваја се од многих странкиња удатих за престолонасљеднике средњевјековне Србије. Издваја се по много чему, прије свега по својој љубави према Србији, гдје је око 1245.-50. дошла стазом засутом јоргованима. У Старом Расу она је одживјела срећан брак са сином Стефана Првовенчаног, Урошем I, и своје дуго, тридесетседмогодишње, удовство у Брњаку (данас изнад језера Газиводе).

Мајка светих краљева Драгутина и Милутина, мајка многе српске сирочади, Јелена Анжујска, оставила је дубок траг у српској историји. Управо у те токове српске историје упловиле су и монахиње манастира Свети Георгије, сплетом животних околности.

-Истинска срећа је доћи на темеље светиња, ући у живот светих Немањића, у трагове њиховог постојања! Управо ово мјесто, на међи Старог Раса, између Косова и Метохије (неколико сати хода преко Мокре Горе је Исток и Црколез – Метохија); управо ово мјесто у Ибарском Колашину изродило је попа Луку који је, да би одвратио народ од сеобе са Косова у вријеме Чарнојевића, скочио у Ибар са ријечима: „Ако је мој живот потребан, ево дајем га“. Народ овог краја није кренуо у сеобу. Управо ово мјесто дало је Григорија Божовића, „златно перо“, стријељаног од комуниста 1945. године. Исту судбину доживјела су и његова дјела. Син комитског војводе и свештеника проте Вукајла. Управо ово мјесто дало је свештеномученике Луку и Уроша, заклане за вријеме литургије у старој тутинској цркви, са седамнаестогодишњим црквењаком младићем Јабланом. Управо на овом мјесту био је парох Саво Добрић кога су балисти заклали на путу за Исток, гдје је пошао да прослави Светог Николу са својим народом, а чији су потомци ктитори овог манастира, који су и започели обнову… Управо ово мјесто носи свједочанство светости и јуначне постојаности оних који су корачали овом земљом, молитвено и охрабрујуће подсјећа мати Стефана.

Овде све инспирише на молитву

Помиње тек по неког и тек по неки догађај који памти овај простор, и свједочи да је истинска срећа живјети на овом мјесту и откривати историју свјетих. -На нама је да је сачувамо и објавимо свијету. На нама је да на том темељу градимо и усавршавамо себе, каже мати Стефана.
За монашки живот веома погодно мјесто. Овдје све инспирише душу на молитву. И љепота природе и дубина вијекова, и неки прошли живот који се овдје одвијао, а био је истински дубок, хришћански, у Богу осмишљен.

Монахиња Стефанида (Главчић), рођена 9. новембра 1963. године у Београду. Завршила историју умјетности на Филозофском факултету у Београду и Скопљу. Године 1993. године ступила у монашки живот у врањској епархији под духовним руководством архимандрита Пајсија Танасијевића. У врањској епархији живјела двадесетпет година, одакле се са сестринством од 15 сестара преселила у епархију рашко-призренску, привремено у манастир Грачаницу, потом на Брњак, гдје је отпочела обнова манастира Светог Георгија, на мјесту гдје се у XIII вијеку налазила школа за дјевојчице при двору Јелене Анжујске. Мати Стефана се бави и писањем. Прије двије године објавила је Приче из Пчиње под насловом „Јасика“ Партенон Београд 2019. година.

-Када кажемо да се обнавља манастир на Брњаку, на мјесту гдје је била школа за дјевојчице Јелене Анжујске, често нам постављају питање да ли ћемо се и ми бавити тиме. Било би то врло лијепо за један женски манастир на рубу Косова и Метохије, са друге стране на рубу Рашке области. Засад се кућимо и улажемо напоре да обијезбедимо основне услове за живот. Будући да смо се овдје доселиле послије Видовдана 2020. године, прије непуну годину дана, много тога је већ урађено, наводи портал Магацин. Може се рећи да Бог благослиља наше напоре и све лијепо и брзо напредује. Не знамо шта је воља Божија, можда у некој перспективи овај манастир настави традицију Јелене Анжујске. О њеној љубави према народу овог краја говори прије свега чињеница да је она тридесетседам година послије смрти свога мужа остала овде у Брњаку и посветила се одгајању и васпитању дјевојчица без родитеља. Она није отишла у Бар, Котор или Требиње, гдје је имала дворове. Том љубављу она је задобила љубав народа овог краја. Предање каже да су је мјештани овог краја по упокојењу на рукама однијели у Градац, њену задужбину рекла нам је мати Стефанида.

Да оживимо Немањићку тековину

-Број људи и институција које свесрдно помажу изградњу ове светиње свједочи жар са којим наш народ гледа на Косово и Метохију, свједочи љубав према Богу и нашој Светој Цркви. На нама (људима из Цркве) је да молитвено узвратимо свима и будемо оно што данашњем човјеку највише треба – утјеха и свјетионик, што су манастири кроз историју вазда били. Да чистотом живота и поштењем, вјерним служењем Цркви и народу сачувамо указано нам повјерење и љубав; да се вратимо и оживимо Немањићку, духовну и материјалну тековину. Да обновимо, оживимо сваки камен, да цјеливамо сваку стопу земље којом су газили они, а за њима мноштво наших светих предака, уверљиво нас подсјећа мати.

Вриједно је дати сву своју снагу и положити сав свој живот служењу Богу и отаџбини на овом светом мјесту, на сваком мјесту које је српска крв заливала и бранила. Вриједно је постојати данас на Косову и Метохији, уградити себе у тај живот и многе смрти које су нас затирале и косиле младост, али нису искоријениле и угасиле жар, нису искоријениле и угасиле огањ у срцу да се живи и умире за Христа и наше свето предање, за оно што је немањићка светородна лоза дала. Увјерена је и кријепи нас у вјери мати Стефана.

За крај разговора мати Сетфана моли и благослови: Нека би Бог дао да се на овом светом мјесту обнове школе за дјевојчице, да оживе и пруже утјеху и васпитање савременом измученом човеку, да се обнови црква из немањићког периода, чији су темељи сачувани у непосредној близини, дворови гдје је тридесетседам година живота, послије смрти свога мужа Уроша I Немањића, провела француска принцеза и мајка многе српске сирочади, Јелена Анжујска.