У Срба се од давнина свадбе углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере љетина, била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима него у селима.

ОКТОБАР ЈЕ У СРБА ВРИЈЕМЕ ЗА СВАДБУ

Некада давно девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре.

На испрошњу дјевојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има дјевојку за удају.  Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе дјевојку. Оан не смије да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.

По просидби, вјерени момак и дјевојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена дјевојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.

БИРАЊЕ КУМСТВА

Прије свадбе млада и младожења бирају кумове, који код нас Срба имају јако значајну улогу. На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, гдје их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу.

Некада је био обичај да се младожењини гости цјењкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за дјевојку укида се као обичај противан достојанству човјечијем”.

Млада носи бијелу венчаницу и свој најбољи накит на овај посебан дан. Носи  двије плетенице са врха главе. Таст и ташта стављају дукат у чашу црног вина и то неку повећу, па кад младожења попије вино, може да узме дукат. Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други млади мушкарац из куће.

Најприје неко опали из пушке, па се затим та пушка стави преко прага да млада преко ње прекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима дјевер и води је сватовима. Кад наиђе на прву воду млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду „дарује“ марамицом, шећером или сапуном. Сватови су у Србији најчешће окићени пешкирима, цвећем и рузмарином, а сватовску колону предводи барјактар с тробојком на чијем је копљу насађена јабука.

ДЕМОНИ И УРОКЉИВЕ ОЧИ И КАКО СЕ ОД ЊИХ ЗАШТИТИ

Свадба је као и други преломни моменти у животу била вријеме појачаних дјеловања нечастивих сила. Вјеровало се да тада демони или урокљивци вријебају присутне, нарочито младу. Зато је млада носила вео, огртач, појас и траке црвене боје, која по народном вјеровању има важну улогу у одбрани од злих духова. Младе су се китиле и огледалцем, да би се демони уплашили своје ружноће.

Бројне су у народу фантастичне приче о сватовским догодовштинама и великим невољама, а једна од најмаштовитијих је легенда о окамењеним сватовима и настанку Ђавоље вароши. Сватови су се окупљали под Радан планином и кретали до Жутог потока, гдје је требало да се обави вјенчање, али нико од окупљених свадбара није знао да су младожења и млада у крвном сродству. Када је свештеник требало да их благослови, догодило се да нека виша сила окамени свадбени скуп, како млади не би починили гријех.

Ти камени сватови и сада стоје у Ђавољој вароши.